Dnevnik institucije kroz čije su prostorije prolazili Mića Popović, Marina Abramović, Petar Lubarda i mnogi drugi pripredila je istoričarka umetnosti i dugogodišnji kustos galerije Gordana Dobrić. Obuhvatajući period od 1961. od 2015. godine, ona nam pokazuje kako je Likovna galerija KCB, uprkos društvenim i kulturološkim promenama tokom svih ovih godina, uspela da zadrži dostojanstvo.
Likovna galerija za početnike
Beogradska publika je prvi put mogla da zakorači u Likovnu galeriju Kulturnog centra Beograda 1961. godine, i to na izložbu Petra Lubarde, koji je tada bio na pragu svoje apstraktne faze. Sa idejom da ide u korak sa svetskim kulturnim centrima, prvi kustos Likovne galerije Stanislav Živković želeo je Beograđane da upozna s tokovima na svetskoj likovnoj sceni.
„Izložbe koje nisu mogle da se prikažu u Galeriji savremene umetnosti, jer je muzej otvoren tek 1965. godine, dolazile su u Likovnu galeriju KCB. Tako smo imali prilike da vidimo izložbu crteža Lajonela Fajningera, crteže i skulpture Herberta Rida i druge. Prvih decenija u radu galerije učestvuju tada mladi likovni kritičari, poput Lazara Trifunovića koji je promovisao beogradski enformel – slikarstvo materije, ili Đorđa Kadijevića koji je radio izložbu nove figuracije. To su dva strateška pokreta umetnosti koji su promovisani upravo u Likovnoj galeriji“, govori za Sputnjik Gordana Dobrić.
„Odložba nije izložena“: Slike koje je „pojeo mrak“
Iste godine kada je donet novi Ustav SFRJ, koji je omogućio ustanotvornost svim jugoslovenskim republikama i pokrajnama, novi kustos Likovne galerije Sreto Bošnjak osmelio se da prkosi vladajućoj politici i pripremi izložbu Miće Popovića „Slikarstvo prizora“.
Mića Popović je već ranih sedamdesetih stvarao prizore mrtve prirode, kao i slike koje su imale snažnu socijalnu i društveno-političku konotaciju, poput rada „Gvozdena u prihvatilištu na putu za Nemačku“.
Slike iz života, koje prikazuju radnike u ritama, prostitutke, prosjake, izmučene ljude čije je postojanje obesmišljeno, okruživale su dva velika platna – „Svečanu sliku“ koja predstavlja Josipa i Jovanku Broz s holandskom kraljevskom porodicom, u svečanim odorama, s lentama, skupocenim nakitom i blještećim dijademama, i delo „Ričard Titovog lika“ koje predstavlja filmskog Broza – Ričarda Bartona u zoološkom vrtu na Brionima.
„Na dan otvaranja izložbe, 7. juna 1974. godine u Kulturnom centru Beograda, čekalo nas je iznenađenje – celoj instituciji isključene su struja i voda“, pisao je Sreto Bošnjak. „Te večeri Kulturni centar Beograda, prepun slika Miće Popovića, u mraku i tišini, delovao je nestvarno. Pred Galerijom posetioci su počeli da se okupljaju još u rano popodne, dok su u vreme otvaranja izložbe Knez Mihailova ulica i ceo Trg Republike bili prepuni onih koji su želeli da uđu. Ljudi je bilo u ulazima okolnih zgrada, tiskali su se na prozorima i balkonima, bilo ih je čak i na okolnom drveću. Međutim, vrata Galerije su ostala zaključana“.
Izložbu „Slikarstvo prizora“ Miće Popovića pogledala je samo nekolicina ljudi. Ugašena je pre nego što je uopšte otvorena, a sve što je kolona ljudi okupljenih na Trgu republike na dan otvaranja, 7. juna 1974. godine, mogla da vidi bio je natpis: „Odložba nije izložena“.
Stroga cenzura ostavljala je bez glasa svakog ko je imao svoje viđenje života u Jugoslaviji: filmovi crnog talasa stavljeni su na crnu listu, Meša Selimović optužen je za širenje nacionalizma, slike Miće Popovića visile su u mraku. Paradoksalno, iste godine na Aprilskim susretima gostuje Jozef Bojs i govori studentima i umetnicima Beograda o slobodi u stvaralaštvu, umetnosti i društvu.
Rezervisano za afirmisane umetnike
Od osamdesetih godina Likovna galerija je predstavljala mejnstrim umetnost i postala rezervisana za afirmisane umetnike. Ipak, zadovoljstvo koje je pružala bilo je donekle u senci drugih institucija.
To, prema rečima Gordane Dobrić, ne znači da nije bilo odličnih radova. Godine 1999. održana je izložba „Ja sam Milica Tomić“, jedna od prvih video instalacija prikazanih u nekoj beogradskoj galeriji.
„Dvehiljadite godine smo kreirali malo drugačiji programski koncept u poređenju s vremenom u kojem se živelo, što je podrazumevalo da pored naših umetnika radimo i region. Uključili smo izložbe umetnika iz BiH, iz Slovenije, iz Makedonije, izložbe naših umetnika koji su završili beogradsku ili novosadsku umetničku akademiju, ali žive i rade u inostranstvu. Organizovali smo izložbu radova Milenka Prvačkog koji je u Singapuru i tada je bio direktor čuvenog umetničkog koledža LA SALLE, zatim Vesne Perunović koja je predavala na akademiji u Torontu, Dejana Atanackovića koji se od skoro bavi i književnošću“, svedoči Gordana Dobrić.
Urednica publikacije na 400 stranica predstavila nam je istoriju ove institucije i pokazala kako se s društvom menjala i Likovna galerija, ali i kako je uspela da zadrži prestižno mesto na mapi beogradskog umetničkog života.
Posle više od 50 godina, hiljade izložbi, afirmisanih autora, monografija Likovne galerije „Odložba nije izložena“ potvrđuje jasnu uređivačku politiku koja temeljno bira autorsku poetiku, likovni izraz, društveno-politički kontekst, aktuelnost tema prisutnih u delima koja će prezentovati svojoj publici.
„Bilo je situacija, pritiska vlasti, to je neminovno, ali što se likovne galerije tiče – to nije prolazilo. Likovna galerija je renomirani izlagački prostor. To je institucija u instituciji koje ima mesto u vizuelnom životu Beograda i tako će ostati“, zaključuje Gordana Dobrić.
Pročitajte još:
Alan Parker, reditelj koji je slikama turskih tamnica opomenuo svet da je pakao – na zemlji
