Članovi fejsbuk grupe „Divlji Beograd” otkrili su njihove tragove nedavno u Ritopeku i Krnjači.
"Naš član snimio je dabra u Ritopeku u junu, a imamo i nedavne fotografije iz Krnjače gde se vide oborena stabla. Po ugrizima ostavljenim na deblima, primetno je da su ih napravili dabrovi. Ovo je izuzetan korak kada je reč o njihovom povratku na ove prostore jer je, prema nekim navodima, poslednji primerak u našoj zemlji primećen 1900. godine kod Pančeva. Situacija, nažalost, nije bolja ni u drugim zemljama evropskog kontinenta. Primera radi, u Velikoj Britaniji ih nema oko 400 godina", rekla je Milja Vuković, administratorka fejsbuk stranice „Divlji Beograd”, prenosi „Politika”.
Ona ističe da je pre 16 godina započet projekat reintrodukcije, odnosno ponovnog vraćanja u prirodu i na mesta gde su nekada živeli dabrovi. Tada je u Zasavicu iz Nemačke dopremljeno tridesetak jedinki pa se pretpostavlja da su oni rekama doplivali i do Beograda. Već su, kako kaže Vukovićeva, viđeni i kod Petrovaradina u Novom Sadu, ali ih ima i južnije u Moravi.
Potvrdu da se dabar vratio u Beograd dao je i prof. Duško Ćirović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji kaže da su ove životinje u prestonici primećene pre oko sedam godina.
„Postoji mogućnost da su u Beograd stigli iz Zasavice ili Obedske bare, ali i migraciono iz Hrvatske ili čak i Mađarske. Ima ih u Dunavu i Savi i kanalima uz ove reke. Prema nekim zapisima, dabar je u Beogradu poslednji put viđen 1902. godine, ali je već u drugoj polovini 19. veka počeo da nestaje sa naših prostora. Razlog za to je neumeren izlov radi mesa i krzna. Zbog toga je 2004. i 2005. godine iz Bavarske u Zasavicu, ali i Obedsku baru dopremljeno ukupno 76 parova. Oni su počeli da se šire i rekama su sada stigli i kod nas”, objašnjava Ćirović.
Reč je o evroazijskom dabru. Mnogi smatraju da je dabru svojstveno samo da pravi brane i pregrađuje reke, ali kako Ćirović kaže, to nije potpuna istina.
„Dabrovi prave brane samo onda kada nemaju dovoljno dubine za plivanje u reci u kojoj žive. Ta dubina im služi da zarone u slučaju da ih neprijatelj napadne i da se uspešno sakriju u neku od rupa u priobalju. Zbog toga se oni i nazivaju inženjerskom vrstom jer uspevaju da okolinu prilagode svojim potrebama. Dabrovi žive porodično. Mužjak i ženka do kraja života ostaju zajedno. Partner se menja samo ako neko iz para ugine. U porodici se živi generacijski. Majka, otac i mladi iz dva okota, jer tek posle dve godine mladunci napuštaju dom. Ženka jednom godišnje rađa žive mlade i u jednom okotu bude po dva, tri mladunca. U gradnji brane učestvuju svi – i roditelji, ali i mladunci. Stariji, jer su jači, obaraju stabla, dok mladunci dovlače manje grančice”, priča Ćirović.
Pročitajte još: