Prema informacijama Ministarstva odbrane Rusije, desantne jedinice su izvele prvu akciju 13. aprila 1929. godine. Već krajem 1933. godine u sastavu radničko-seljačke Crvene Armije bilo je 29 vazdušnih desantnih bataljona i brigada. U tom trenutku to nije bio poseban rod vojske.
Vazdušno-desantne snage SSSR-a u početku nisu imale specijalizovano oružje i dobru transportnu avijaciju. Borbena oprema i artiljerija su se prevozili ispod trupa aviona, a manji tereti su se iz aviona bacali u mekim torbama.
Tokom Drugog svetskog rata sve vazdušno-desantne jedinice su dobile počasni naziv „gardijske“, a 296 vojnika je dobilo titulu Heroja Sovjetskog Saveza.
Velike tehničke promene Vazdušno-desantne vojske su nastale u posleratnom periodu. „Plave beretke“ su dobile specijalnu vazdušnu desantnu vojnu tehniku i transportne avione (An-12, An-22 i Il-76).
Kolosalan doprinos u razvoju borbenih moći sovjetskih „plavih beretki“ dao je Vasilij Margelov, koji je bio na čelu desantne vojske 1954-1959. i u periodu 1961-1979. godine.
Izvršavanje najtežeg zadatka
Vojni ekspert Jurij Knutov je pojasnio da VDV Rusije imaju dobru vojnu tradiciju. „Plave beretke“ su prestižan rod i velika se pažnja posvećuje profesionalnom i moralno-etičkom razvoju vojnika.
„Specifičnost ’plavih beretki‘ je u tome što one uvek moraju da budu spremne po cenu života da ispune i najteži zadatak, između ostalog i da unište nuklearno oružje neprijatelja. Zato se pridaje veliki značaj odabiru kadra, njihovoj obuci i tehnici“, rekao je Jurij Knutov.
Ministar odbrane Sergej Šojgu je izjavio da su VDV Rusije „visoko mobilni rod vojske, opremljen novim naoružanjem i tehnikom, spreman da operativno ispuni sve zadatke“.
U intervjuu časopisu „Crvena zvezda“ general-pukovnik Andrej Serdjukov je saopštio da će „plave beretke“ dobiti više od 15.000 desantnih vazdušnih kompleta i 600 komada modernizovanog oružja.
„Pre svega, to je raketno-artiljerijsko oružje, desantna vozila i oklopni transporteri, radio-elektronska i komunikaciona oprema, automatizovani sistemi upravljanja, bespilotne letelice, sredstva inženjerskog naoružanja i medicinska oprema“, rekao je Serdjukov.
Od velikog značaja je i oklopno vozilo „Tajfun-VDV“ sa pogonom na četiri točka. Automobil je težak 11 tona i prima osam vojnika. Od opreme ima automatsku pušku kalibra 30 milimetara i modernizovani mitraljez „Kalašnjikov“ kalibra 7,62 milimetra. Serijska proizvodnja ovih vozila će početi sledeće godine.
U planu je i naoružavanje Vojno-desantnih snaga borbenim vozilima BMD-4M, oklopnim transporterima BTR-MDM „Rakuška“ i BTR-82AM. Na taj način će se povećati moć jedinica i njihova mobilnost.
Realna situacija
Jedna od ključnih prednosti ruskog odbrambenog sistema je sposobnost prevazilaženja vodenih prepreka bez prethodne pripreme. Plan je da uskoro VDV dobiju samohodno artiljerijska baterija 2S42 „Lotos“, koja se proizvodi u Podoljsku. Prednost „Lotosa“ je u tome što može da pogodi metu sa udaljenosti od 13 kilometara, povećana mu je brzina i nivo zaštite, kao i elektronska oprema.
„Za potrebe desantne vojske razrađuje se i proizvodi različita tehničko-vojna oprema. Dosta je jedinstvene opreme koju nema nijedna država na svetu“, kaže Knutov.
Vojni ekspert Jurij Lamin kaže da veliki arsenal specijalne tehnike omogućava VDV Rusije da uspešno reaguju i u teškim klimatskim uslovima.
Pročitajte još:
