Kada se pre četvrt veka pojavila knjiga „Emocionalna inteligencija“, njen autor Danijel Goleman nije mogao ni da sanja da će njegova saznanja i zaključci o ovoj kognitivnoj sposobnosti vremenom postati neizostavni deo psihološke teorije i prakse.
Na srpskom jeziku ovo delo je objavila „Geopoetika“, koja je povodom jubileja pripremila i novo, osavremenjeno i dopunjeno izdanje knjige, s novim predgovorom, u kojem Goleman iznosi savremeni osvrt na pojam i značaj emocionalne inteligencije, uz neke sasvim nove uvide.
Strah i panika parališu civilizaciju
„I najumniji od nas mogu da potonu u plitke vode razuzdanih i neobuzdanih nagona. Ljudi sa izrazitim IQ-om mogu da budu izrazito nevešti vodiči u životu“, napominje Danijel Goleman u knjizi, ističući da nam upravo emocionalna inteligencija, kao svojevrsno „umeće življenja“, omogućava da uskladimo razum i osećanja, da budemo zadovoljni sobom, odnosima s bliskim ljudima, da budemo produktivniji, opušteniji i da postižemo bolje rezultate.
Emocionalnu inteligenciju, ukazuje Goleman, čini nekoliko aspekata. Pre svega samosvest, a potom i sposobnost upravljanja emocijama, samomotivacija, prepoznavanje emocija kod drugih i umeće održavanja međusobnih odnosa.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Zorana Jolić Marjanović napominje da se emocionalna inteligencija razlikuje od ostalih kognitivnih sposobnosti, pre svega akademskih, po tome što rešava zadatke zasnovane na prepoznavanju najdubljih osećanja, potreba i želja.
„Mi rezonujemo o emocionalno obojenim informacijama, što je potpuno drugačije od rezonovanja o matematičkim podacima, ili rešavanja verbalnih zadataka. Ovde se donose odluke i sudi o nečemu što je visoko emocionalno zasićeno i nosi lični značaj za vas“, navodi Zorana Jolić Marjanović.
Prema njenim rečima, visokointeligentan pojedinac vrlo dobro može da zna da u nekoj situaciji ne treba da reaguje frustracijom, da ne bi trebalo da plane usled neprijatnosti, ali ipak plane.
„Primarna tendencija u ponašanju ispolji se bez obzira na kognitivno shvatanje da je to neadekvatna i neadaptivna reakcija na situaciju. To ukazuje na činjenicu da uprkos tome što nešto znamo, ne možemo baš lako to da ugradimo u svoje ponašanje. Za to je potrebno vreme i aktivan rad“, navodi naša sagovornica.
Anksioznost koja blokira
Jedno od najsnažnijih i najneprijatnijih osećanja s kojima se danas suočavamo na globalnom nivou jeste strah. To sada nije samo strah od zaraze, reč je o sveopštoj anksioznosti koju podstiču političari, mediji, društvene mreže, čak i lekari. Može li emocionalna inteligencija da pomogne pojedincu, ali i društvu, da se s tim osećanjem izbori?
„Strah pomaže da preživimo. Kada smo zabrinuti za svoje zdravlje, to je korisna emocija koja nam pomaže da se ponašamo adekvatno. Anksioznost je ta koja nas blokira i kognitivno, i emotivno. To je emocija koja je za nas prejaka, ima snažne telesne simptome i zahvaljujući kojoj se u određenim situacijama ponašamo neadekvatno. Može da slabi motivaciju, može dugoročno da slabi zdravlje. Bitno da prepoznamo kad smo anksiozni i da naučimo strategije prevazilaženja te emocije“, naglašava psihoterapeut i profesor Gordana Nikić.
Mnogi od nas su se tokom proteklih nekoliko meseci suočili sa snažnim naletima anksioznosti, koja podrazumeva i mnoštvo neprijatnih telesnih simptoma.
„To su ubrzano disanje, lupanje srca, plitak dah, znojenje, kočenje u telu, podrhtavanje glasa, bol i neprijatnost u pleksusu. Obično pomislimo da je to opasno stanje, da smo životno ugroženi, a to nas uvodi u paniku. Važno je da prepoznamo da su to simptomi anksioznosti. Ako nastavimo da ih pratimo i duboko dišemo, najbolje stomakom, vremenom će popustiti“, navodi Gordana Nikić.
Kada čoveka obuzme nesavladiv strah, adrenalin i drugi hormoni već su, objašnjava naša sagovornica, krenuli kroz krvotok da bi organizam pripremili za napad ili odbranu.
„Svi centri u mozgu, amigdala, nadbubrežna žlezda već su uradili svoj posao, telo je mobilisano i to se ne zaustavlja automatski. Ne možete narediti telu da ne bude anksiozno, nego treba sačekati nekoliko minuta da anksioznost popusti. I popustiće, pod uslovom da na kognitivnom planu ne ubacujemo dodatna razmišljanja. Ako to radimo, može se desiti da strah, lupanje srca i druge simptome osećamo čitavog dana“, upozorava Gordana Nikić.
Kako prebroditi infodemiju
Aktuelno pitanje jeste i reagovanje na infodemiju, odnosno na nemogućnost da se adekvatno informišemo u doba interneta i društvenih mreža.
Razni portali, nastojeći da im tekstovi budu „klikabilni“, prenatrpani su naslovima koji šire strah i paniku, a koji često izopačuju sadržaj teksta. Tome doprinose i „anarhični“ komentari čitalaca. Čovek koji želi da se informiše, umesto da zadovolji svoju zdravu potrebu, počinje da se suočava sa strahom koji liči na paranoju.
Zorana Jolić Marjanović ističe da u situaciji izazvanoj pandemijom čak i oni koji umeju da prepoznaju emocionalna stanja, gube kompas pod pritiskom informacija i dezinformacija.
„Kratak dah, ubrzano disanje, osećaj kao da se gušite - sve to liči na simptome aktuelnog virusa, a to može još više da zbuni ljude. Važno je da pokušamo da opustimo situaciju i razmišljamo o tome da li postoji realna opasnost i realna izloženost izvoru zaraze, da li to zaista treba da pripišemo virusu, umesto emocionalnoj nelagodi. Treba napraviti red u tome i svoju reakciju prilagoditi onome što je realnost, a ne onome što se plasira kao nešto što želi da izazove preteranu reakciju okruženja“, navodi Zorana Jolić Marjanović.
Bes kao izvor terorizma i nasilja
Iako je, s obzirom na pandemiju, strah od terorizma i nasilja sada na neki način u drugom planu, to je ipak jedan od važnih problema civilizacije i izazov na polju emocionalne inteligencije. Nasilje se rađa iz besa, a bes je, prema rečima Gordane Nikić, osećanje koje ima najrazornije posledice.
„Bes na planu ponašanja ima taj nezgodni deo: uvek se priprema teren za okršaj. Bes je veoma teška emocija, a za onoga ko je besan i zavaravajuća. Imate utisak da ste u pravu, sužena je percepcija, ne vide se svi aspekti sukoba, kao ni tuđa tačka gledišta. Agresivno ponašanje ne dovodi do rešenja nego do sukoba, ali i preterano pasivno ponašanje može da ima ozbiljne posledice po nas. Dugoročno, kada progutamo nešto sa čim se ne slažemo, nagomilavamo strahove i ugrožavamo zdravlje“, navodi Gordana Nikić.
Prema njenim rečima, društvo zanemaruje mogućnost da se pojedinac uči od malih nogu da se na adekvatan, objektivan način zauzima za sebe i da uvek stane iza onoga što misli i oseća.
„Polazimo od toga da je agresivno ili pasivno reagovanje dobitna kombinacija, a u stvari je to najštetnije. Mnogo toga bi se promenilo kada bismo decu od malih nogu učili asertivnosti i saradnji, na tome i Goleman insistira. Pokazalo se da svi programi koji su tako postavljeni, koji razvijaju razumevanje drugačije tačke gledišta, ne samo sopstvene, u startu smanjuju bes. Čim zauzmemo perspektivu onog drugog, bes se topi“, zaključuje Gordana Nikić.
