Vašington je investirao najviše, Medlin Olbrajt se oko toga baš potrudila, čak je i Ibrahim Rugova skrajnut ne bi li se prokrčio put njenom pulenu, ali su se oko njega motali i evropski emisari. Zahvaljujući Pjeru Peanu, publikovana je informacija o solidnim vezama tadašnjeg lidera zloglasne „UČK“ sa francuskom kontraobaveštajnom službom i to, da sve bude dramatičnije, mimo znanja generalštaba i ostalih obaveštajnih struktura u Parizu. Da li se ova veza završavala na pohađanju kontraobaveštajnog kursa ili je Tači tom prilikom i zavrbovan, a što se takođe u glasinama pominjalo, nikada nećemo saznati!? Činjenica je da odnos nekih krugova u Francuskoj prema Tačiju ostaje poseban, zato je dobio ekskluzivnu lokaciju na bini tokom obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata, iako mu po uobičajenom protokolu to mesto nije moglo pripasti. Za zaključak je važno podvući da političar u čiju se karijeru tako dugo, tako intenzivno i sa više različitih strana ulaže, ne može biti olako odbačen zbog opstrukcije jednog susreta. Mada će mu karijera, nakon svega, biti okončana.
Dokazi protiv Tačija
Da, protiv Tačija ima dokaza. I to na raznim stranama. U sudskom procesu „Drenica 2“ zaštićeni svedok „A“ u novembru 2014. godine izjavljuje kako je Tači naređivao ubijanje „srpskih špijuna“ u selu Likovac. Osumnjičeni u ovom procesu su, između ostalih, Sulejman Selimi i Sami Ljuštaku. Međutim, teško je očekivati da će Tači zbog ovoga biti i osuđen. „Svedok A“ još dodaje da je sve te aktivnosti albanskih terorista „plaćala Amerika“. Baš zbog toga što je „plaćala Amerika“ Tači je i „nezgodan“ saučesnik. Umešan je u razne stvari, prisutan na različitim mestima, sudeonik je poverljivih razgovora i još tajnijih (para)vojnih operacija. Gde je u svemu tome trgovina organima i prethodno kidnapovanje više stotina Srba? Gde je u svemu tome naoružavanje „UČK“? Da li su Albanci plaćali oružje „narko dolarima“? Sud koji je formiran, a zbog načina na koji je formiran, ne uliva poverenje, ne ostavlja mnogo mesta za optimizam u priči o „kažnjavanju svih zločinaca“ i davanju odgovora na postavljena pitanja. Kao i u drugim prilikama, u političkim koridorima i kuloarima biće pronađeno neko „rešenje“ kako bi se sve završilo u „višem interesu“. I vuk sit i ovce na broju. Ipak, isto kao što je teško očekivati da će Tači biti osuđen za navedena zlodela, teško je i očekivati da će nastaviti karijeru. Vest o „najavi podizanja optužnice“ odjeknula je svetom, zazvečala po medijima i društvenim mrežama, toliko da se Edi Rama zabrinuo za „sudbinu Kosova“ i ekspresno doputovao u Prištinu. Nakon ovih dešavanja i zvaničnih reakcija koje su usledile, Tači ne može još dugo ostati u politici. Cela igra oko „najave (ne)potvrđivanja optužnice“ nije usmerena ka „utvrđivanju istine“ i „pravde za žrtve“, već da bi se Tači poslao u političku penziju. Grenel, koji je, barem na kratak rok, u ovoj predstavi postao gubitnik jednako koliko i Tači, samo je tu kolateralna šteta. A za smenu Tačija svoje razloge imaju i Vašington i Brisel.
Da li je Tači postao opterećenje
Na zapadnoj strani Atlantika, barem u institucijama i među pojedincima koji se Balkanom bave ozbiljno već četvrt veka, nisu zadovoljni Tačijevim preteranim soliranjem i netransparentnim razgovorima o razgraničenju, kako zbog neprihvatljivosti same ideje, tako i zbog toga što je svojim ponašanjem totalno destabilizovao albansku političku scenu. Nema više negdašnje „homogenizacije“, taj sistem je sada teško spolja i kontrolisati, a kamoli usmeravati ga. Tači je postao preveliko opterećenje, faktor nestabilnosti, uzrok sve većih i ostrašćenijih podela među Albancima. Na istočnoj strani Atlantika sve je uočljiviji umor od balkanskih stabilokratija. Dugo je EU tolerisala američku podršku svakom balkanskom lideru koji pokaže spremnost da sledi atlantističke geopolitičke ciljeve. Bilo da se radilo o učlanjenju u NATO, sankcionisanju Rusije, kupovini američkih aviona, raznim pregovorima u Prespi, Vašingtonu... Ustupak Beloj kući, Pentagonu ili Stejt departmentu garantovao je još koju godinu vlasti i to sa „odrešenim rukama“ na unutrašnjem planu. Između geopolitike i demokratije, slobode medija i skrupuloznog poštovanja zakona, prednost se daje prvom. Savetodavna grupa za Balkan u Evropi konstatuje da se zbog stabilokratije uokvirio „zapadnobalkanski obrazac demokratskog nazadovanja“ koji je „institucionalni i lični“. U početku tiho, a sada sve glasnije, u Briselu se može čuti da EU plaća previsoku cenu zarad podrške američkim interesima koji uključuju „održavanje stabilnosti“ na Balkanu. Jer, uprkos svemu, Balkan i dalje ostaje nestabilan. Zbog te navodne stabilnosti Kosova podržavali su i Tačija, godinama, praktično ga prihvatili kao jedinog legitimnog pregovarača, žmurili na sve što je radio, izbrisali njegovu „terorističku prošlost“.
Hoće li EU postati garant stabilmnosti, umesto Tačija
Da li je zbog svega toga Kosovo danas bolje mesto za život nego što je to bilo pre deset godina? Izgleda kako EU želi da se vrati na izvorne principe, da stabilnost garantuje trajnost institucija i funkcionalnost sistema, a ne lokalni lideri, neprikosnoveni u svakom pogledu. Izgleda, naravno, i da tako krupnu stvar u ovom trenutku EU, u stanju u kom se nalazi, ne može oposliti, ali je to druga tema. U svemu, Tači je prva žrtva, prvi balkanski političar koji plaća cenu neuspeha pokušaja stabilizacije regionalnih prilika politikom „igranja“ na lojalne pojedince, taman da su i autokrate poput Mila Đukanovića. Ne kolje se vo za kilo mesa, već se ovim potezom najavljuje sasvim novi pristup, novi pokušaj EU da se održi nekakav smisao procesa evrointegracija i osnaži uticaj u rubnom regionu. Insistiranje na demokratiji i institucijama, umesto na stabilokratiji i pojedincima. Danas je na tapetu Tači, sutra će se to nastaviti sa nekim drugim. Kandidata je onoliko.
