Zbog tzv. „emocionalnog nadzora“, koji senzorima ugrađenim u kape ili šešire, uz pomoć veštačke inteligencije, primećuje moždane talase i „čita“ emocije poput tuge, straha i besa kod zaposlenih, jedna kineska kompanija ostvarila je 315 miliona dolara veći profit, od kada je tu tehnologiju uvela 2014. godine. Tako bar kažu.
„Čitanje“ emocija senzorima kreće iz Kine
Naučni saradnik na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i odličan poznavalac te naučne sfere dr Andrej Savić pre svega objašnjava da se za pomenuti „emocionalni nadzor“ koristi elektroencefalorafija (EEG), koja registruje moždane talase, što obično navodi na mišljenje da iz moždane aktivnosti najbolje mogu da se odrede emocionalna i psihofizička stanja.
Ipak, nije baš tako. Sam EEG ne daje dovoljno detaljnu sliku tih stanja, već da bi se ona što preciznije odredila, upotrebom tehnologije mora da se analizira još parametara, poput izraza lica i srčanog ritma (EKG), što je u naučnom svetu poznato kao multimodalni pristup.
Savić skreće pažnju na to da je upotreba tehnologije za prepoznavanje emocija relativno mlada oblast, koja je počela da se razvija tek devedesetih godina i naglašava da se te metode i dalje unapređuju i da u naučnim krugovima još nema reči o zlatnom standardu za merenje emocija putem EEG signala.
Veoma sumnjiv pristup
Osvrćući se na tvrdnje da su, oslanjajući se na EEG, u Kini uspeli da povećaju produktivnost radnika i đaka, Savić ukazuje na to da ne postoje naučne studije o tim rezultatima i da nije poznato koje su algoritme i senzore i na koji način koristili za procenu koncentracije. Drugim rečima, nedostaje mnogo tehničkih detalja.
„Imam ogromnu sumnju u validnost pristupa, zato što znam da ni najsavremeniji algoritmi i oprema ne mogu da obezbede da kod svake osobe, u svakom trenutku , tačnost detekcije emotivnog stanja bude dobra, niti da kvalitet signala bude optimalan“, ističe Savić za Sputnjik i sugeriše da je moguće da su radnici postali produktivniji zbog placebo efekta.
Kako bi se putem EEG-a dobila što tačnija procena čovečjeg stanja, elektrode treba da se postave na više mesta na glavi, tako da ostvare dobar kontakt sa površinom. Zato je neophodno i nanošenje provodnog gela, koji vremenom gubi svoje karakteristike, zbog čega kontakt slabi, što dovodi do problema pri tumačenju signala.
„Merenjem EEG-a u realnim uslovima, bez monitoringa i obezbeđivanja kvaliteta signala, ne može se ništa zaključiti o informativnosti tih signala, jer i najsavremenije tehnike, obrade i analize iz tih signala ne mogu izvući nešto ako se snimi samo šum, a ne moždana aktivnost“, objašnjava Savić i dodaje da ne veruje u rezultate bez dokaza.
Oslanjanje na uređaje – opasno
Od svih primena takve tehnologije koje su navedene, Saviću najubedljivije deluju navodi da je mašinovođa brzog voza na relaciji Peking-Šangaj nosio kapu sa senzorom koji može da upozori ukoliko on zaspi.
Ipak, Savić i u toj praksi vidi problem, upravo zbog toga što takvi uređaji nepouzdano tumače realno stanje osobe:
„Čovek može da pospan sedne za volan, misleći da mu taj uređaj pruža sigurnost, oslanjajući se na procenu aparata o tome da li je sposoban da upravlja vozilom. U ovom trenutku, sa znanjem na kojem nivou je ta tehnologija danas, ni po koju cenu to ne bih dozvolio“.
Pročitajte još:
