„I usred te velike euforije, kako smo bili u istim kolima, ona se u jednom trenutku sagnula prema meni i šapatom pitala: ’Da li ćemo propasti?‘ Kad sam čuo da je izbačena iz školskog programa u Srbiji, setio sam se tog njenog pitanja. Još je simboličnije da je iz školskog programa izbačena njena knjiga ’Tražim pomilovanje‘. Ja veću propast ne mogu zamisliti...“
Ovako akademik i pesnik Matija Bećković reaguje na vest da je izmenama programa za predmet Srpski jezik i književnost za treći i četvrti razred gimnazije (koji su dobili saglasnost Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije), isključen izbor iz poezije Desanke Maksimović, odnosno zbirka „Tražim pomilovanje“.
Na ovu vest, osim Bećkovića, brzo su reagovale institucije poput Matice srpske, Katedre za srpsku književnost Beogradskog, Novosadskog i Niškog univerziteta, kao i dobitnici uglednog književnog priznanja koje nosi ime naše pesnikinje.
Da je Desanka izbačena iz gimnazije, u Zadužbini velike pesnikinje saznali su slučajno i ostali u neverici. Upravnica Zadužbine Svetlana Šeatović kaže da su informaciju o ovoj izmeni dobili od kolege koautora jedne od čitanki za četvrti razred.
Desanka izbačena iz novog programa
„On je nedavno dobio taj program i bio šokiran kad je shvatio da i Desanka mora da se izbaci“, otkriva Šeatovićeva. „Ono što je iznenađujuće za sve nas, jeste da taj program nigde nije objavljen, nije dostupan ni na jednom sajtu, nije publikovan. Saznali smo to zahvaljujući sticaju prijateljskih i kolegijalnih okolnosti.“
Kao institucija koja je u obavezi da brine o Desankinom delu, Zadužbina je na vest o izbacivanju iz programa reagovala brzo, pismom upućenim na tri adrese: ministra prosvete, predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta i direktora Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. U njemu se apeluje da se u ime estetskih književnih vrednosti i uloge nacionalnog književnog kanona izmene i dopune navedeni programi iz kojih je isključeno Desankino delo. U pismu se takođe izražava nada da je reč o previdu koji će biti otklonjen.
Marginalno, jer se ne uklapa u okvire epohe
„Blago smo reagovali i u najboljoj nameri, nazivajući to previdom“, kaže Šeatovićeva. „Smatrajući to propustom koji se može otkloniti, nismo razmišljali da obaveštavamo javnost. Ali, odgovor koji smo samo nekoliko dana po našem obraćanju dobili od Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja za nas je bio gotovo zastrašujući. U njemu smo saznali da Komisija (koja je pisala predlog programa) smatra da je zbirka ’Tražim pomilovanje‘ delo van vremena i da se ne uklapa u poetičke okvire epohe. Zbog toga postoji bojazan da učenici mogu da pogreše u vrednovanju Desankine poezije, umanjujući njen značaj.“
Na pitanje ko je od autora iz Desankinog vremena ostao u programu, naša sagovornica kaže da je zadržan izbor iz „Kore“ Vaska Pope, nekoliko pesama Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića i jedna pesma Ivana V. Lalića, a da su se u izbornom programu (ne u obaveznom) našli Stevan Raičković, Raša Livada, Vladan Desnica... Ove autore profesori mogu, ali i ne moraju da predaju učenicima. Svetlana Šeatović veruje da smeštanje ovih pisaca u izborne programe znači marginalizaciju i da je to zadiranje ne samo u književno-kanonsko pitanje, već i u duboko nacionalno pitanje, pogotovo kada je o Vladanu Desnici reč.
Ipak, Zavod je u odgovoru Zadužbini predložio svoje rešenje za Desanku: „Predložili su da se zbirka ’Tražim pomilovanje‘ uvrsti u program za prvi razred gimnazije i to u delu u kome se obrađuju čitanje i proučavanje književnosti, književni rodovi i vrste, posle izbora ’Lirska poezija 20. i 21. veka‘. Oni kažu da bi tako „ova zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka“, objašnjava Šeatovićeva.
Bez mesta u „Kovčegu neprocenjivih vrednosti“
Ono što je posebno zanimljivo u odgovoru koji je Zavod poslao Zadužbini, jeste konstatacija da je program Srpskog jezika i književnosti poslednji put izmenjen 1993. godine, a da je književna produkcija u međuvremenu obogaćena velikim ostvarenjima, te da se iz tog „kovčega neprocenjivih vrednosti“ ponešto moralo izostaviti. Naša sagovornica sluti da ta bogaćenja programa koja su istisnula Desanku, a Raičkovića i Desnicu smestila u fakultativno — idu u određenom pravcu.
„Bojim se da su to neke nove vrednosti koje su pre svega anacionalno orijentisane, da je reč o vrednostima koje nisu utemeljene u estetičkom delu književnog kanona, da je to pokušaj da se pomeri sve ono što ima elemente duboko nacionalne ukorenjenosti i visokih etičkih načela. Jer, ’Tražim pomilovanje‘ nije samo književno-estetička vrednost, ona je i posebna etička vrednost, jer promoviše najviše humanističke standarde, koji, čini se, u ovom svetu više nisu potrebni“, kaže Šeatovićeva.
Izgleda da Desanki za o(p)stanak u srednjoškolskim čitankama nije mnogo pomoglo to što je najprevođenija srpska pesnikinja koju je na ruski jezik prevodila jedna Ana Ahmatova, ni to što je njeno pesničko delo i danas u programu mnogih slavističkih katedri i što je baš njeno delo razlog stvaranja mnogih naučnih zbornika i monografija. Ako je suditi po predloženom izmenjenom programu — Desanku Maksimović prekriće i u gimnazijskim udžbenicima tišina humke u Brankovini.
Sigurno nećemo stati
Hoće li se Desanka ipak vratiti tamo gde joj je i mesto? Svetlana Šeatović ima nadu da će se to desiti.
„Brzina kojom su reagovale institucije daje nadu da ćemo uspeti da bar zbirku ’Tražim pomilovanje‘ vratimo u četvrti razred, jer udžbenici još nisu odštampani i u procesu su reforme. Za treći razred je to malo teže, jer te čitanke već prolaze recenziranja.“
Na pitanje šta će raditi ako do toga ne dođe i da li će Desanku braniti do kraja, upravnica Zadužbine nema dilemu: „Mi smo čak i u zakonskoj obavezi da to radimo, jer je Vlada Republike Srbije 11. februara 1993, na dan kad je Desanka Maksimović preminula, predložila osnivanje fonda koji bi se bavio očuvanjem njenog dela. Mi smo dužni da se brinemo o njenom delu, pa i u obrazovnom pogledu. Zbog toga sigurno nećemo stati.“
Pročitajte još:
