Ovo sećanje na prošla vremena i dalje se čuva u srcu Šumadije, u selu Ramaća.
"Za vreme vladivine Turaka Srbi nisu smeli da se mole u crkvama i zato su to činili ispred drveća. To je bilo sveto drvo u kojem je bio upisan krst, pa se zvalo još i "zapis". Urezani krst je stajao na zapadnoj strani, tako da onaj ko stoji ispred njega može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi. Nekada su se tu održavala i suđenja, jer se smatralo da čovek ne sme da laže pored svetog drveta", rekla je za Rinu, Ivana Ćirjaković etnolog Narodnog muzeja u Čačku.
Ova stara tradicija se sačuvala do danas, jer se u selima i dalje u drveće jednom godišnje urezuje krst i zaliva vinom. Uloga ovog drveta posebno je istaknuta u vreme obeležavnja seoske slave. Na tom mestu čita se molitva i kreću litije, a nakon toga organizovala se gozba. Za "zapis" se uvek biralo rodno drvo, pa su kroz Srbiju to često šljive, kruške, ali i drvo hrasta, prenosi B 92.
"Smatra se da ovo drvo štiti selo, ljude i stoku od vremenskh nepogoda i bilo kakve nesreće. Ono se čuva sa posebnom pažnjom i smatra se grehom uništiti ga ili poseći. Vrlo često se može čuti da onog ko to učini čeka božija kazna. Do Drugog svetskog rata ova tradicija je bila veoma zastupljena, u toku komunizma je prekinuta, a ponovo se u naša sela vratila devedesetih godina", izjavila je Ivana.
Ispred drveta najčešće se nalaze takozvani trpezari napravljeni od kamena i drveta, gde su seljani ostavljali darove. Koliko je poštovano sveto drvo govori i podatak da se u Istočnoj Srbiji ne dira čak ni otpala kora, a ukoliko se sruši ne pomera se.
