U izdanju Službenog glasnika nedavno je objavljena knjiga „Male boginje“. To su nesvakidašnje, moderne bajke o beogradskim tinejdžerima koji svoje mladalačke probleme rešavaju uz pomoć ljupkih vila, lepršavih vila. Sanja Domazet ih je napisala nadahnuta poetičnim ilustracijama Slavka Krunića, koje krase ovu knjigu.
„Deca iz ovih bajki susreću se s problemima koji su svakidašnji, koji postoje od kada je sveta i veka. Pišem o tome šta se događa kad se tata zaljubi i ode od kuće, ali i, recimo, kada se baka zaljubi i napusti deku. Svu decu vezuje jedna osobina, a to je usamljenost. Nijedno dete nema druga, drugaricu, nemaju koga da pozovu u pomoć. Zato razgovaraju sa cvećem na tapetama, s kućnim ljubimcima, insektima. Kao i u svim bajkama, i ovde lete ćilimi, pojavljuju se nevidljiva bića i razna druga čudesa, ali su tu i mobilni telefoni, nove tehnologije, hip-hop i rep. Ipak, deca u mojim bajkama pokušavaju da se snađu u onom svetu koji društvene mreže još nisu premrežile i da dođu do autentične komunikacije i kontakta — upravo do onoga što su odrasli izgubili“, kaže Sanja Domazet.
Pandemija samo pokazala: Čovek je otuđen i usamljen
Naša sagovornica ističe da je najvažniji zadatak današnjih roditelja da prihvate činjenicu da odgajaju decu koja se veoma razlikuju od njih, s obzirom na to da nas je sve „u međuvremenu pregazilo nekoliko tehnoloških revolucija“.
„Gotovo je neverovatno da smo rasli u svetu u kojem su televizori tek počeli da emituju program u boji i koji su imali svega nekoliko kanala. Danas svako dete ima sav televizijski i filmski program, sve moguće serije u jednom telefonu, ajpedu ili tabletu. Treba oprostiti deci to što se razlikuju od nas i pustiti ih da se razlikuju. Mi smo decu izneverili. I dalje hoćemo prosek 5,00 u knjižicama, iako on zaista ne govori o tome da li je dete uspešno ili dobro. Deca moraju da završe mnoge škole pored ovih zvaničnih, moraju emotivno da se opismene, da imaju socijalnu inteligenciju, da nauče kako sa životom, sa vršnjacima, kako s roditeljima“, naglašava Sanja Domazet.
Na pitanje da li je zabrinjava to što su deca i mladi ljudi, koji ionako najviše vremena provode uz mobilne telefone i kompjutere, sada i prinuđeni da mesecima budu odvojeni od svojih vršnjaka, naša sagovornica ističe da je globalna izolacija uslovljena pandemijom slika stanja u kojem ljudi suštinski žive veoma dugo.
„Vrlo dugo su ljudi u alijenaciji, sami. U Holandiji, u Amsterdamu, na primer, 70 odsto domaćinstava čine ljudi koji žive sami u stanovima. Tako je bilo pre virusa korona. On je samo pokazao ono što je već postojalo. Ljudi jesu potpuno usamljeni i nemaju rešenje za svoju usamljenost. Nekada se u doba egzistencijalista, Kamijevog ’Stranca‘, Sartra, Simon de Bovoar, govorilo o otuđenosti od ljudi, od društva, a danas se čovek veoma udaljio od sebe samog, od sopstvenih potreba i želja. Sve je krajnje relativizovano — i ljubav i roditeljstvo. Decu danas retko kada podižu dva roditelja. Najčešće je to jedan roditelj i još neko usput, baka, deka, ali i najbolji drug, drugarica, partner, neko iz komšiluka“, konstatuje autorka.
Tehnologija nas je, podseća ona, odvukla u svet površnih kontakata, koji nam ništa ne donose, koji ne hrane i ne ispunjavaju našu dušu.
„Roditelji danas treba da budu veoma strpljivi, moraju da budu sposobni da donose odluke. Ne možemo biti drugovi i drugarice svojoj deci, moramo im biti roditelji. Moramo im oprostiti to što sigurno neće ispuniti naše planove i snove. Ovo je drugo vreme, deca imaju drugačije ciljeve i snove, ona su sada građani sveta i imaju pravo na taj svet. Ono što smo mi planirali za njih, potpuno je drugačije od onoga što su oni planirali u vezi sa svojim životima“, napominje autorka „Malih boginja“.
Unutrašnji svet i priroda kao spas
Rešenje je, prema njenom mišljenju, u tome da čovek traga za svojim unutrašnjim svetom.
„Moje bajke govore o tome. Sva deca iz ovih priča se bave nekom paralelnom stvarnošću, koja nije umrežena, to je ili muzika ili neka druga delatnost, sport, klizanje... Potrebno je sagraditi unutrašnji svet, po svojoj meri, jer ništa više nije po čovekovoj meri“, smatra naša sagovornica.
Pored tog unutrašnjeg sveta, spas se može potražiti i u prirodi, ali onoj koja je slobodna i nesputana ljudskim uticajem, koja se u doba globalne izolacije budi i „pokušava da nadoknadi sve ono što je propustila, sve ono što joj nismo dozvolili“.
„Priroda će nas uvek pobediti, ona je jača od nas. Biološko biće u nama je veoma jako, iako mi neprekidno pokušavamo da ga kultivišemo ili vršimo nasilje nad njim. Dok smo mi unutra, cveće cveta, drveće raste, zelenilo buja. Taj biljni svet u mojim bajkama je vrlo zaljubljiv, muzikalan, šapuće čak i na tapetama. Ove bajke slave taj pomalo anahroni i zaboravljeni svet prirode i emocija bez kog postajemo oni roditelji koji, poput robota, kažu da žele samo da unište ljude, odnosno ono ljudsko u sebi“, zaključuje Sanja Domazet.
