Vekovima su zarazne bolesti bile nešto što je mučilo čovečanstvo, uterivalo mu strah u kosti i stvaralo neizvesnu budućnost. Sve to, promenile su vakcine.
Otkako je engleski seoski lekar Edvard Džener prvi put uspešno primenio postupak vakcinisanja i utemeljio imunologiju, vakcinaciju i prevenciju bolesti kao posebne medicinske discipline, čovečanstvo je lagano počelo da shvata da zarazne bolesti ne samo da mogu da se leče, nego i da se spreče. Više im nisu pridavana natprirodna svojstva, pa je veoma brzo zaboravljena stara baba, u srpskoj tradiciji nazivana „čuma“, koja prenosi kugu.
Uloga vakcina — od Dženera i velikih boginja do Gejtsa
U prošlom veku zaboravljene su i neke veoma teške zarazne bolesti, iskorenjene zahvaljujući vakcinaciji. Poslednji slučaj difterije, teške zarazne bolesti, u Srbiji je zabeležen 1980, a dečje paralize 1996. godine.
Kada je 1972. u Jugoslaviji izbila epidemija velikih boginja, što je reditelj Goran Marković ovekovečio u filmu „Variola vera“, samo su dvojica lekara mogli da prepoznaju o kojoj bolesti se radi — profesor Miomir Kecmanović i docent Vojislav Šuvaković, koji su svojevremeno bili na specijalizaciji u Indiji i videli kako ta bolest izgleda. Verovatno je i u Evropi retko ko mogao da je identifikuje, s obzirom da je na našem kontinentu, takođe, zahvaljujući vakcinaciji davno iskorenjena.
Sa borbom protiv velikih boginja i počinje istorija vakcina i vakcinacije. To je prva bolest koju je čovečanstvo rešilo da iskoreni. I uspelo je u tome nakon duge i teške borbe, koja je trajala skoro dva veka.
Kako je nastao naziv vakcina
Pioniri u borbi protiv velikih boginja bili su Kinezi u 16. veku, koji su u borbi protiv ove bolesti primenjivali inokulaciju — unošenje zaraženog tkiva u tkivo zdrave osobe. Oni su kraste velikih boginja skidali sa zaraženih i ubrizgavali ih u nozdrve zdravih ili su im ih utrljavali u kožu.
Ovaj postupak postao je popularan u Engleskoj početkom narednog stoleća zahvaljujući aristokratkinji pod imenom lejdi Meri Vortli Montagju. Međuti, inokulacija je naišla na osudu javnosti, s obzirom da se često dešavalo da ljudi nad kojima je vršena dobiju zarazu i umru.
Pomenuti Edvard Džener uspeo je da pronađe vakcinu protiv velikih boginja. On je, posmatrajući mlekarice obolele od manje opasnih kravljih boginja, zaključio da one postaju imune na velike boginje. Otpočeo je niz eksperimenata i 1796. je u ranicu koju je napravio na ruci devetogodišnjeg dečaka ubrizgao gnoj uzet iz kraste nastale kao posledica kravljih boginja.
Džener je dečaka izlagao velikim boginjama, ali ovaj se nije zarazio — bio je to početak vakcinacije. Ovaj engleski lekar dao je vakcini i ime, koje potiče od latinske reči za kravu (vacca).
Paster protiv besnila
Istorija vakcinacije ne bi bila potpuna da se ne pomene ime francuskog biologa Luja Pastera, koji je, oko sto godina nakon Dženera, pronašao vakcinu protiv besnila. Dečaku kojeg je ujeo besan pas, Paster je ubrizgao serum sa oslabljenim virusom besnila i dečak nikada kasnije nije oboleo od te bolesti.
Paster je terapiju nazvao vakcinom protiv besnila i tako proširio značenje termina koji je ustanovio Džener, a koji se do tada odnosio samo na prevenciju velikih boginja. S obzirom na uticaj koji je Paster imao u svetu medicine, vakcina je postala opšti termin za sve tretmane koji podrazumevaju ubrizgavanje živih, oslabljenih ili ubijenih virusa u obliku injekcije, kako bi se stvorio imunitet protiv zaraznih bolesti.
Razvoj nauke u 20. veku doveo je do eksplozije razvoja vakcina. Tako su od 1914. do 1969. pronađene vakcine protiv velikog kašlja, difterije, tetanusa, gripa, zaušaka, dečje paralize, morbila i rubeola.
Od masovne vakcinacije do javno-privatnog partnerstva
Vredi pomenuti dva naučnika koji su otkrili vakcine za dve veoma fatalne bolesti. Francuz Gaston Ramon pronašao je vakcinu protiv difterije, dok je Amerikanac Džonas Solk pronašao vakcinu protiv dečje paralize.
Ramon je 1923. počeo eksperimente sa bakterijom koja izaziva difteriju — zagrevao ju je i tretirao formalinom. Ubivši je na taj nain, ubrizgao ju je pacijentima. Jednom ubrizgana, ubijena bakterija je stvarala imunitet kod ljudi. Sličan postupak primenio je Solk 1952. godine, kada je tražio vakcinu protiv dečje paralize. Obe bolesti gotovo su iskorenjene u svetu zahvaljujući vakcinama.
Pedesete su godine kada se svet suočava sa masovnom dekolonizacijom i uporedo sa tim vakcinacijom. Mlade azijske i afričke države želele su da dostignu nivo razvoja nekadašnjih kolonijalnih gospodara i da zaštite zdravlje svojih stanovnika. Trend masovne vakcinacije primenjivao se od pedesetih godina i u razvijenim zemljama. Ipak, ni tada masovna vakcinacija nije prolazila bez otpora. On je, doduše, bio manji nego danas, kada živimo u dobu kada je (dez)informaciji zahvaljujući društvenim mrežama potrebno kratko vreme da stigne do korisnika.
Albanci odbijali vakcinaciju
Tako su, na primer, pripadnici albanske manjine u Jugoslaviji odbijali da prime vakcinu protiv dečje paralize, jer je ona navodno služila za sterilizaciju Albanki. Međutim, vakcinacija je bez obzira na sve otpore, od pedesetih godina postala neodvojivi deo života i odgajanja dece.
Vakcine su se pokazale kao najefikasnije sredstvo u suzbijanju zaraznih bolesti, tako da je 1980. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) objavila da su velike boginje, prva bolest za koju je pronađena vakcina, nestale. U današnje vreme, dečja paraliza prisutna je još samo u Avganistanu i Pakistanu.
Sedamdesete godine donose razvoj novih vakcina zahvaljujući otkriću da delovi patogena mogu da zaštite od bolesti koju izazivaju, bez potrebe da se ubrizgavaju, kao što je slučaj sa starijim tipovima vakcina. Takođe, naučnici su zaključili da se imuni odgovor može poboljšati metodom koja se naziva konjugacija, koja uključuje kombinovanje patogena koji izaziva bolest sa proteinskim nosačem nekog drugog patogena, što je utrlo put razvoju pneumokoknih i meningnokoknih vakcina.
Osamdesete su donele otkriće rekombinantne DNK i sa tim napredak u tehnologiji proizvodnje vakcina. Izolovanje genetskog materijala iz virusa koji izaziva bolest i njegova primena u proizvodnji vakcina, omogućili su sigurniji način stimulisanja imunog odgovora, jer ne uključuje infekciju virusom.
Pored toga što su devedesetih napravljeni određeni pomaci u razvoju vakcine protiv malarije, u 21. veku šef naučnog tima farmaceutske kompanije GSK dr Rino Rapuoli počeo je da primenjuje novi pristup vakcinaciji. Oslanjajući se na napredak genomike, nauke koja izučava strukturu i organizaciju genoma, Rapuoli je razvio tehniku pod imenom obrnuta vakcinologija, koja je dovela do otkrića vakcine protiv meningitisa B.
Skuplje vakcine, zastoj u vakcinaciji
Devedesete godine prošlog veka i početak novog veka, pored toga što donose napredak u razvoju vakcina, donose i zastoj u masovnoj vakcinaciji. Države u razvoju više nemaju sredstava da finansiraju masovnu vakcinaciju, a sa besparicom se suočava i SZO, prema čijim podacima danas u svetu više od 30 milona dece nije u potpunosti imunizovano protiv smrtonosnih bolesti, a mnoga uopšte nisu primila nijednu vakcinu. Takođe, cena vakcina je neprestano rasla.
Kako bi obezbedila nastavak masovne vakcinacije, SZO pribegava javno-privatnom partnerstvu i u kampanje vakcinacije uključuje razne organizacije, kao što je fondacija Bila i Melinde Gejts. Godine 2000. osnovan je Globalni savez za vakcine i imunizaciju (GAVI). Cilj GAVI je, kako stoji na veb-sajtu SZO, podsticanje proizvođača na snižavanje cena vakcina za najsiromašnije zemlje u zamenu za dugoročnu, masovnu i predvidivu potražnju tih zemalja. Uspeh GAVI ogleda se u tome što se od 2000. smrtnost dece od zaraznih bolesti prepolovila, a oko 13 miliona dece je vakcinisano.
Poslednja vakcina koja je pronađena, bila je vakcina protiv ebola virusa, u jeku epidemije koja je zahvatila nekoliko afričkih zemalja 2014/2015, ali, kako se naglašavalo u krugovima SZO, vakcina je za veliki broj ljudi stigla prekasno. Zbog toga je 2017. na marginama Svetskog ekonomskog foruma u Davosu osnovana CEPI — Koalicija za inovacije u spremnosti za epidemije.
Međutim, postavlja se pitanje kako biti spreman za iznenadnu epidemiju kao što je ova u kojoj se trenutno nalazimo, koju niko nije mogao da predvidi i očekuje? Na to pitanje još niko ne može da dâ valjan odgovor.
