Sovjetski Savez je započeo projekat pravljenja teškog tenka 1937. godine. Građanski rat u Španiji pokazao je da su sovjetska oklopna vozila laka meta za neprijatelja, pre svega zbog slabe oklopne zaštite.
Crvena armija je 1939. godine uvrstila u sastav naoružanja teški tenk KV-1 („Klim Vorošilov“). Tenk je bio napravljen od čelika, prednji deo su štitile tri oklopne ploče – dve debljine od 75 milimetara, i jedna od 40 milimetara. Bočne delove i zadnji deo tenka pokrivao je oklop od čelika debljine 75 milimetara, dok je gornji i donji deo štitio oklop debljine 30 milimetara.
Ipak, najčvršći deo tenka KV-1 bila je kupola. Prednji deo je štitio oklop debljine 75 milimetara i „maska“ od visokootpornog čelika, debljine 90 milimetara.
Međutim, uprkos impresivnim borbenim karakteristikama, ispostavilo se da mašina ima mnogo nedostataka. Konkretno, motor i menjač nisu bili pouzdani, nedostatke je imao i tenkovski top, a mehanizam za okretanje kupole se kvario, jer nije mogao da izdrži pritisak od nekoliko tona.
Pre početka Drugog svetskog rata, vojska je imala nekoliko stotina tenkova KV-1, ali je zbog deficita obučene posade u službi bilo manje od sto vozila.
Ipak, malobrojni tenkovi KV-1 šokirali su naciste u prvim danima rata. Prvi put su korišćeni 23. juna 1941. godin, kada su teška sovjetska oklopna vozila napala šestu tenkovsku diviziju Vermahta nedaleko od grada Rasejnjaj u Litvaniji. Nekoliko desetina KV-1, kojima je bilo suprotstavljeno stotinu nemačkih tenkova lako su uništili protivničku odbranu. Nemci su bili prinuđeni da uključe u rat dodatne snage. Nisu znali šta se dešava – municija se prosto odbijala od tenkova KV-1, ne nanoseći im nikakvu štetu.
Nakon nekoliko susreta sa sovjetskim tenkovima, Nemci su ih prozvali „duhovima“.
„Josif Staljin“
Prvi tenkovi JS („Josif Staljin“) pojavili su se u vojsci 1943. godine, kao protivnici nemačkim tekovima „Tigar“ i „Panter“. Iako su prilikom izrade mnoga tehnička rešenja pozajmljena od tenka KV-1, novi tenk je bio bolje zaštićen i imao je bolje naoružanje.
Glavni adut novog tenka bio je moćni top kalibra 85 milimetara, koji je sigurno probijao praktično svako neprijateljsko oklopno vozilo. Naredna modifikacija tenka opremljena je još moćnijim topom kalibra 122 milimetra, koji je napravljen na bazi dalekometnog topa A-19. Zbog velike težine granata, ispaljivao je tri pucnja u minuti, ali taj nedostatak je kompenzovala velika snaga municije.
Uspešno ispaljene granate uništavale su nemačke tenkove srednje klase, a neke su uspele da unište i top teških „Tigrova“.
Tenkovi JS-2 bili su veoma efikasni kada je reč o uništavanju utvrđenih građevina, koje su pretvarali u zemlju i kamen.
Konstruktori su u suštini napravili zaista nezaustavljivu mašinu proboja. JS-2 se mogao pohvaliti brzinom i dobrim manevarskim sposobnostima koje je nasledio od tenka T-34, neprevaziđeom zaštitom od tenka KV i vatrenom moći dalekometnog artiljerijskog oruđa. Nako što je proučio obaveštajne informacije o mogućnostima tenka „Josif Staljin“, Hitler je zapretio svojim tenkistima da stupaju u borbu sa teškim vozilima Crvene armije na daljini manjoj od jednog kilometra.
Još jedna modifikacija „Josifa Staljina“ – JS-3 stupila je u sastav naoružanja malo pre velike pobede. Tenk je bio opremljen savremenijom opremom za komunikaciju i izviđanje. Međutim, on nije korišće u ratu. Mašine su isporučene pojedinim zemljama-saveznicima SSSR-a.
„Hitlerove zveri“
Nemci su se takođe bavili izradom teških tenkova 1937. godine. Međutim, prve primerke serijske proizvodnje Vermaht je dobio tek 1942. godine. Nove „Tigrove“ su odmah uključili u bitku kod Lenjingrada. Hitler je lično nadgledao izradu tih mašina, jer je u njih polagao velike nade.
„Mašina proboja“ trebalo je da posluži kao univerzalno sredstvo za uništavanje odbrambenih utvrđenja, uz očuvanje sposobnosti za manevrisanje i brzinu prilikom moćne zaštite.
„Tigrovi“ su bili opremljeni motorom od 700 konjskih snaga, zahvaljujući kome je tenk mogao da se kreće do 45 kilometara na čas. Debljina oklopa na prednjem delu iznosila je 100 milimetara, dok je bočne delove i zadnju stranu tenka štitio okliop debljine 80 milimetara. Prilikom proizvodnje „Tigra“, Nemci su primenili najsavremenija tehnička rešenja. Jedna od njih je bio i servo pogon. Zahvaljujući tome, nije bila potrebna velika fizička snaga za upravljanje mašiom od 56 tona.
Glavno oružja „Tigra“ bio je top kalibra 88 milimetara. Binokularni optički nišani davali su mu prednostu ratovanju na daljinu, jer je posada tenka videla protivnika ranije i sa velikog rastojanja.
Međutim, tenk je imao i nedostatke. U prvom redu to je bila komplikovana izrada i visoka cena proizvodnje.
Pored toga, nemački inženjeri su se preračunali kada je reč o zaštiti. Oklopne ploče su sklapane pod uglom od 90 stepeni, umesto pod nagibom. Zbog toga su oklop „Tigrova“ probijala čak i sovjetska municija kalibra 76 milimetara sa udaljenosti od 500 metara, a nekad i sa udaljenosti dalje od jednog kilometra.
Amerikanci se ugledali na istočne saveznike
U Drugom svetskom ratu SAD su uglavnom koristile tenkove lake i srednje klase, ali su se bavili i proizvodnjom teških vozila. Prvi predstavnik te klase je tenk M-6, koji se ispostavio kao krajnje neuspešan proizvod.
Tenk je bio težak skoro 57 tona, uprkos motoru od 800 konjskih snaga, s mukom je postizao brzinu od 35 kilometara na čas.
Bez dopune goriva je mogao da pređe svega 150 kilometara. Bez obzira na veliku težinu, M6 je bio prilično neotporan – prednji deo oklopa je imao debljinu od 80, a bočni od 70 milimetara. U stvarnoj borbi posada je bila veoma loše zaštićena.
Pored toga, slab tenkovski top kalibra 76 milimetara bio je beskoristan protiv teške nemačke tehnike. Na kraju M6 nije ni uvršten u redove naoružanja. Za dve godine je napravljeno 40 mašina, a korišćene su u vežbama.
Tenk M26 General Pershing Amerikanci su napravili za borbu protiv nemačkih „Tigrova“ – M4 Sherman srednje klase mogli su da im se suprotstave samo ukoliko su bili znatno brojniji.
M26 je pravljen po klasičnoj šemi – motor u zadnjem delu, deo za upravljanje napred i borbeni odeljak u sredini. Prednji deo tenka je prekrivala oklopna maska debljine 115 milimetara, debljina oklopa na prednjem delu iznosila je 100 milimetara. Tenk je bio naoružan dugim topom kalibra 90 milimetara, kao i parom mitraljeza kalibra 7,62 milimetra i protivavionskim mitraljezom.
Po spoljnoj konstrukciji, „Amerikanac“ je bio veoma sličan sovjetskom tenku „Josif Staljin“. Očigledno su pojedina tehnička rešenja pozajmili od istočih saveznika, koji su u to vreme bili mnogo iskusniji u pravljenju tenkova.
Svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pročitajte još:
► „Rusko čudovište“: Tenk zbog kojeg je pao Rajh /foto/
► Trikovi koje je legendarni sovjetski snajperista koristio u borbi protiv nacista
► Novi sjaj veterana Drugog svetskog rata: Restauracija čuvenog tenka T-34
► Crvena armija iz 1945. godine — najbolja vojna mašinerija u istoriji
