Ona dnevno obiđe oko deset sela u Novgorodskoj oblasti i uzima uzorke za testiranje od lokalnih stanovnika.
Irati je rođena u Španiji u, po ruskim standardima, u velikoj porodici gde je odrasla sa bratom i sestrom. Ona priznaje da je na institutu studirala bez entuzijazma.
„Za mene je to bilo dosadno, ali kada sam se zaposlila, posao mi je izgledao veoma interesantno, fascinirao me. Sećam se kako je bilo zanimljivo gledati ćelije epitela. Gledaš i razumeš da se može videti da čovek boluje od nečega, mogu se pronaći bakterije. Odnosno, malo sam se kajala što sam bila takva neradnica“, rekla je Irina uz osmeh.
Ruski jezik je učila od detinjstva. Danas u njenom govoru nećete čuti strankinju, a i po duši je već kao Ruskinja. Boravište je Irati promenila, ali je profesiju sačuvala. U Kursku je položila ispit po specijalnosti koju je imala u Španiji, sačekala je dokumente i preselila se u Voronjež, gde je čekao voljeni.
„To je bilo 2018. godine. Ja sam radila kao lekarski pomoćnik u kliničko-dijagnostičkoj laboratoriji. Uzimala sam krv iz prsta za leukocite, hemoglobin, kao i briseve, urin i razne biomaterijale“, objašnjava Irati.
Pre mesec dana preselila se u Veliki Novgorod i zaposlila. A kada je počela epidemija, Irati je dobila naređenje da uzima uzorke za testiranje na virus korona.
Kako izgleda dan laboranta
„Budim se u šest ujutru, idem u laboratoriju, spremam kofer sa svim potrebnim materijalima. I odatle idem po selima. U ’koronavirusnom koferu‘ su epruvete, antibakterijske salvete, špricevi, natrijum-hlorid, hemijska, maske, rukavice, posuda za iskorišćene materijale“, rekla je Irina.
U Novgorodskoj oblasti ima mnogo sela. Ako idete autoputem, prilično je udobno ali čim skrenete nailazite na rupe. Irati se ne žali, ali priznaje da uveče ima osećaj da joj kičma „otpada“.
„Osim maske i rukavica, imam i zaštitnu uniformu. Ona se zakopčava i ima kapuljaču. Tu su i kapa, naočari, dobri respiratori, jastučići za laktove, hirurške čizme skoro iznad kolena. Opremljena sam od glave do pete“, objašnjava ona.
Malo je nezgodno što posle svakog pacijenta Irati mora da menja uniformu. A ona ima i do 17 pacijenata dnevno.
„Kosmonaut“ na vratima
U selima često čekaju Irati kao spasioca, jer se sa analizama koje ona uzme kolo sreće okreće.
„Svako postavlja pitanja: ’Kada će biti gotovo? Gde se to radi? Da li šalju na testiranje u Sibir? Kada će mi saopštiti rezultate?‘“, nabrojala je Irati.
Sve briseve iz nosa i grla ona uzima kod kuće, jer stanovnici poštuju pravila karantina, niko ne sme da izlazi napolje. Lekar unapred upozorava na pravila procedure: do testiranja ne piti, ne jesti i ne prati zube.
„Ponekad se ljudi uplaše kada takav ’kosmonaut‘ dođe na njihova vrata i psi počinju da laju. Nekada uopšte ne žele da me puste unutra jer misle da ih ja možda mogu zaraziti. Tada im objašnjavam da sam apsolutno sterilna i da svu odeću menjam“, rekla je ona.
Ali češće je dočekuju uz osmeh i čak je pozivaju na čaj, ali ona ljubazno odbija jer nema vremena. Irati se seća svakog pacijenta i onih koji su se u grupi vratili iz Turske i sada su u karantinu i u onih koji imaju temperaturu 37,3.
Sada je Irati navikla i svoj posao je dovela do nivoa automatizma, a u početku su joj se, kako kaže, ruke tresle i znoj padao na oči. Neki pacijenti su je čak smirivali. I svakoga je zapamtila kao razumnog čoveka i zahvaljivala im se za to.
Ohrabruje i daje nadu
Dobro je ako se radni dan završi u šest uveče, ali bez obzira na umor, Irati se trudi da bude dobro raspoložena. Ona ne zna koliko će još raditi u takvom režimu.
„Iskreno rečeno, trudim se da ne mislim na to. Naravno da želim da se sve ovo što pre završi, jer svako od nas ima ograničenu energiju i ako iscrpiš svoj organizam, nećeš moći da pomogneš sledećeg dana. Nadam se da neću morati da radim 24 časa dnevno. Ali ako bude potrebno, ja sam spremna da radim svoj posao.“
Da situacija može da se pogorša, Irati zna iz prve ruke: čitava njena porodica je u Španiji, gde je epidemija posebno teška.
„Tamo je jako tužno, ljudi su izolovani i idu samo u najbliže prodavnice. Ako izađeš bez računa iz prodavnice, dobijaš kaznu 600 evra. Čak su ljudi kod kuće sa maskama i rukavicama. Da bi se nekako zabavljali, igraju bingo, šah, loto na balkonima, pokušavaju da poprave raspoloženje jedni drugima i da ne klonu duhom. Razgovaram sa mamom i obe plačemo“, priznaje Irati.
Najviše je zabrinuta jer ne može sada pomoći roditeljima koji sami mnogo saveta daju ćerki lekaru, koja je u direktnoj borbi sa virusom korona. Zato Irati pomaže svaki dan desetinama drugih ljudi da se oslobode straha i dobiju nadu, ona podržava i smiruje druge, šali se i ohrabruje ljude.
„Ne kajem se što sam izabrala ovu profesiju. Čak sam i ponosna, jer medicina bez laboratorije ne može dalje. I možda je ne lečim kao lekari, ali moj posao je jako važan, posebno danas“, zaključila je Irati.
Pročitajte još:
