dr Božo Drašković, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji i koordinator u Institutu ekonomskih nauka:
- Verovatno da bi trebalo snažnije podržati sektor malih i srednjih preduzeća, a kreditnim pozicijama sa nižim kamatama i dužim periodom otplate velike kompanije. Loša stvar u celoj situaciji je što se smanjuju zarade i dolazi do otpuštanja zaposlenih, pa u takvoj sitauciji nema ni novog dohotka. Zato mora da se vidi na koji način podržati tražnju običnog građanina.
- Treba pažljivo odmeriti u kojim oblastima i na koji način upumpati novac i koja suma novca može da se upumpa u pojedine sektore. To će sve duže trajati. Posebno je ugrožen turizam koji u dobroj meri utiče na privrede mnogih zemalja EU. Pitanje je kako premostiti taj vremenski interval do njegovog oporavka koji neće biti brz.
- Trebalo bi naći mehanizma da podrška ide sektorima koji su najviše pogođeni i da investiranje ide u javnu potrošnju – u razvoj zdravstva, naučnih istraživanja, u direktnu podršku preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima, a indirektnu nekim drugim sektorima. Automobilska industrija će doživeti snažan šok i u smislu proizvodnje i prodaje. Upumpavanje novca bez pokrića, sigurno, nije dobro ni za jednu ekonomiju.
dr Miroslav Zdravković, urednik portala Makroekonomija:
- Najugroženiji su najvitalniji delovi, a to su stanovništvo koje ostaje bez posla bez svoje krivice i mala i srednja preduzeća koja su kičma svake ekonomije. Osnovni način raspodele novca u situaciji potpunog sloma zato jeste ići upravo od najosetljivijih kategorija, a to su oni od socijalno ugroženih koji trenutno ostaju bez posla, pa preko svih vidova zaštite malog i srednjeg biznisa.
- Znači, ne pomaže se sa milijardu ili 10 milijardi evra velikoj kompaniji da opstane, jer je sto puta manji iznos od toga potreban da svi radnici koji rade u njoj dobiju prihode i ostanu u životu, a samim tim da budu spremni za sledeći ciklus, za zapošljavanje i rad.
- A događa se, izgleda, suprotno - da će se stanovništvu dodeliti relativno malo para u odnosu na to koliko će dobiti velike kompanije. Da li će se ponoviti 2008. i da li će se spasiti par desetina najkrupnijih kompanija da ne bankrotiraju, a da cenu plaća stanovništvo. Od minimalne stope nezaposlenosti ikada koja je zabeležena u februaru, EU će do jula, avgusta imati izuzetno visoku esklaciju nezaposlenosti.
dr Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
- Iako paket od hiljadu milijardi evra, posebno iz našeg ugla, izgleda kao veliki novac, imajući u vidu koliko je zemalja u EU i radnika i stanovnika, preduzeća, kompanija, banaka ugroženo, ipak je suštinska stvar da se sredstva upotrebe tamno gde je to najefikasnije, odnosno najpotrebnije. Značajan deo novca bi trebalo odvojiti za pomoć ugroženim radnicima. U nekim zemljama više desetina procenata radnika je već izgubilo posao. Ja bih značajan deo novca, kao što je to i u Srbiji, upotrebio za pomoć ljudima koji ostanu bez posla.
- Na drugom mestu su mala, srednja i mikro preduzeća. Baš zato što su mali i naslonjeni na velika preduzeća, u suštini su najranjiviji, jer oni u uređenim sistemima mogu da funkcionišu ako funkcionišu i velika preduzeća za koja isporučuju određene polufabrikate i proizvode i od toga žive.
- Po prirodi stvari treći su velike kompanije koji su nosioci razvoja i mi to sada vidimo na primeru Nemačke, koja proizvodi svaki drugi auto u Evropi, ali i drugih zemalja, gde su najveće multinacionalne kompanije na kolenima, jer su bile orijentisane na globalne lance snabdevanja. One na dugi rok vuku privredu i zbog oporavka evropske privrede i njima treba pomoć.
- Ne treba gubiti iz vida da su neke zemlje teško pogođene zdravstvenom krizom i verujem da će Evropa o tome razmišljati da se pomogne tim zemljama. Peta kategorija, peta vrsta pomoći su ipak ugroženi stanovnici kojih verovatno nema u svim zemljama u velikom broju. Deo stanovništva u zemljama južnog dela EU je imao problema i pre ove krize i svakako će oni posle svega svakako biti veći.