U intervjuu za „Bugarski nacionalni radio“ pretpostavili ste da će trenutna kriza biti ozbiljnija od Velike depresije. Znamo posledice Velike ekonomske krize: industrijska proizvodnja spustila se na nivo sa početka veka, došlo je do kolosalnog rasta nezaposlenosti i siromašenja srednje klase, farmera i malih preduzetnika. Mislite li da nas očekuje upravo takav scenario?
– Podsetio bih da su razlozi za Veliku depresiju bili čisto ekonomske prirode. Pad cena akcija na Vol Stritu bio je povezan sa odsustvom prethodne koordinacije proizvođača u uslovima kapitalističke tržišne ekonomije. Uzrok trenutne globalne ekonomske krize je egzogeni faktor (virus korona) u kombinaciji sa endogenim faktorima globalne ekonomije. Ovde spada ozbiljan disbalans u razvijenim zemljama: preovlađivanje usluga nad materijalnom proizvodnjom, privatne svojine nad javnom u oblasti zdravstva i farmacije, vera u nepogrešivost „slobodnog tržišta“, otvoreni i skriveni trgovinski ratovi, prekid lanca snabdevanja i pad cena nafte. Dodajmo tome i takozvane sankcije, koje Ujedinjene nacije nisu odobrile, a koje su ozbiljno pogoršale regionalne ekonomske veze. Ističem: trenutna ekonomska kriza nastala je pre krize izazvane virusom korona, ali se produbljuje zbog tog virusa.
Ubij ekonomiju, spasi ljude
Što se tiče prognoza o tome šta se može očekivati od globalne ekonomije, ukoliko se pandemija nastavi još pola godine od početka pandemije (kineske vlasti su 9. januara obavestile medije o novom tipu virusa korona) ili duže – svetski BDP će verovatno pasti za 15-20 odsto. Međunarodna trgovina smanjiće se za preko 20 odsto, nivo nezaposlenosti dostići će i a zatim premašiti 15 odsto u SAD, a u nekim zemljama i 40 odsto, a pored navedenih razloga i zbog novih tehnologija koje zamenjuju ljude. Imunološki sistem „pamti“ patogen koji napada organizam, i sledeći put kada se suočimo s njim, organizam će prepoznati neprijatelja i napašće ga. Isto to se dešava sa globalnim ekonomskim sistemom: kada smo izloženi pandemiji, građani širom sveta moraju da zapamte ovu krizu da bi se uspešno izborili sa sledećom pretnjom.
Takođe ste isticali da je trenutno aktuelan princip „ubij ekonomiju, spasi ljude“ i da je to ispravan pristup. Pojasnite svoj stav. Možda u datoj situaciji „ne ubijati“? Ranije je direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristalina Georgijeva rekla da se za pomoć organizaciji već obratilo preko 80 zemalja. Da li bi ta sredstva mogla pomoći?
— Malo je verovatno da su za vreme Drugog svetskog rata zemlje koje su bile uvučene u rat razmišljale o tome kako da razvijaju kruzerski i kulturni turizam. Pošto su socijalističke zemlje izgubile treći – hladni i hibridni rat, sada smo u fazi četvrtog svetskog rata protiv nevidljivog neprijatelja – virusa. U takvim situacijama u prvi plan dolaze strateški sektori (privrede) a sekundarni se privremeno zamrzavaju a neki se i gase, ili ograničavaju svoju delatnost. Nema drugog izbora: država žrtvuje sektore koji ne donose profit.
„Beskorisna država“ postaje korisna
Sada i države i biznis propadaju zbog svoje „tržišne slepoće“. Gde je reakcija tržišta sa velikim brojem privatnih bolnica, gde su potrebne maske i zaštitna odela? Prisutan je krah tržišta, i opet u pomoć zovu „beskorisnu državu“. Država je i koordinator i poslodavac, a takođe i socijalni štit „poslednje instance“, ne tržišta, već država.
Što se MMF-a tiče, budući da zemlje i dalje imaju fiskalne rezerve, kao i prihode od „živih sektora“, potražnja sada nije za novcem, već za robom i uslugama iz „realnog sektora“ - maske, zaštitna odela, respiratora, lekovi, vakcine, ambulantni pregledi i tako dalje. Pored toga, međunarodna pomoć Kine, Rusije i Kube i drugih „loših“ zemalja pokazala se važnijom od papira MMF-a.
Među prvima su Italiji pomogle Rusija i Kuba. Istovremeno, francuski predsednik Emanuel Makron ranije je pozvao Italiju da se „ne napije“ od ruske pomoći i najavio da tek počinju mere Evropske unije. Takođe, u italijanskom listu „Stampa“ pojavio se članak u kojem je autor nazvao beskorisnom veliki deo ruske pomoći Italiji i čak uvideo „pretnju“ za odnose Italije sa partnerima NATO-a. Da li smatrate da je EU, kako bi požurila sa opšteevropskom solidarnošću, bio potreban neki „spoljni“ faktor?
– Za početak ću ukazati na činjenicu da zemlje NATO-a izdvajaju oko 2 odsto svog BDP-a za odbranu. Šta se dogodilo? NATO je bio apsolutno nespreman za „bakteriološki rat“ sa virusom korona. Na poslovnom jeziku - to je momentalni bankrot!
EU, koja je uz ovacije srušila Berlinski zid, sada se raspala na delove i izgradila zidove ne samo između država, već i između gradova. Međutim, ono čega nije bilo i čega sada nema su upravo opšteevropska koordinacija i planovi za borbu protiv virusa! U EU još uvek nije usvojen budžet za novi programski period, nema potrebnog (od Evropske centralne banke) „novca iz helikoptera“ (taj izraz se koristi za označavanje davanja svim građanima određene sume novca bespovratno, kako bi se podstakla potrošnja). U 2016. godini Evropska centralna banka je razmotrila takvu meru za domaćinstva u okviru Evrozone i šire, ne postoje izdate obveznice, koje su direktno povezane sa zdravstvenom zaštitom.
EU eksplodirala, vratile se nacionalne države
EU je zbog toga preživela iznenadnu unutrašnju eksploziju, a nacionalne države su se vratile - u obliku u kojem je to moguće i uz pomoć onoga što je dostupno. Ovo nije najbolje rešenje, ali je ipak neko rešenje.
NATO i EU delaju bez jasnog cilja i potpune koordinacije. Obe organizacije - čak i pre kraja krize izazvane virusom korona - imaju alternativu: ili će se značajno promeniti u skladu sa globalnim i opšteevropskim, a ne izmišljenim pretnjama, ili će ponoviti sudbinu dinosaurusa. Tako „malo stvorenje“ kakvo je virus korona nateralo je skoro osam milijardi ljudi da promene svoj životni stil!
Evropska unija treba da koordinira svoje napore u sledećim pravcima: uspostavljanje jedinstvene minimalne i prosečne plata osoba u zdravstvenom sektoru kako ne bi došlo do prelivanja kadrova manje razvijenih zemalja u bogatije - pri čemu besplatno, zatim jedinstvenih normativa za usluge u poliklinikama i bolnicama u javnom sektoru, proporcionalno ulaganje u naučno-istraživačke delatnosti u oblasti farmacije i zdravstvene zaštite u javnom sektoru, „znatna rezerva“ za borbu protiv „crnih labudova“ (naziv koji je predložio američki filozof Nasim Nikolas Taleb, za probleme koje je teško ili nemoguće predvideti, a imaju značajne posledice).
Evropske zemlje uvode različite mere zaštite svojih građana - odloženo plaćanje poreza od strane kompanija, jednokratnu finansijsku pomoć onima koji su najviše oštećeni, subvencije preduzećima za isplatu plata zaposlenih, zaštita potrošača od rasta cena i drugih zloupotreba. Koje mere su, prema Vašem mišljenju, najefikasnije u ovoj situaciji? Kada ocenjujete da će moći da se razgovara o ukidanju takvih mera podrške?
– Postoji nekoliko mera u fazama nastanka, rasta i zrelosti krize pre njenog pada. Prva mera je beskompromisna: nema ograničenja troškova, kako bi se bolnicama i pružaocima usluga pomoglo u borbi protiv pandemije. Ostale mere: isplata prihoda (pod vidom kamata i dividendi) koja dolaze iz EU u inostranstvo u of šor jurisdikciju treba da bude uveden odgovarajući porez.
Spasavati i sivu ekonomiju
Treća mera podrazumeva širu primenu fiskalnih instrumenata: progresivni porez na prihode fizičkih lica i kompanija, uključujući čitave sive ekonomije. Svi dodatni budžetski prihodi koji će biti dobijeni kao rezultat prethodne dve mere, trebalo bi da budu usmereni na finansiranje mera za pomoć porodicama sa decom koje su se suočile sa nezaposlenošću ili su na bolovanju.
U standardne dodatne mere spadaju: nulte ili negativne kamatne stope, ublažavanje uslova za otplatu kredita. Vlada treba da upotrebi velike fiskalne podsticaje, uključujući „novac iz helikoptera“, direktna novčana plaćanja za domaćinstva sa poteškoćama. Sve porodice koje nemaju ušteđevinu (u iznosu polovine minimalne plate po osobi) niti dodatnu imovinu u trenutku proglašenja vanrednog stanja i pre njegovog završetka moraju primati „novac iz helikoptera“.
Prema navođenju „Blumberga“, kriza izazvana Kovidom-19 je radikalnija verzija izbegličke krize iz 2015-2016. godine, kada EU nije mogla da pronađe jedinstveno rešenje za migrante. Prema Vašem mišljenju, može li se dogoditi da članice EU neće uspeti da se dogovore o otvaranju barem unutrašnjih granica? Kako će se to odraziti na privredu zemalja EU?
– Evropska unija je nastala kao ideja o sistemu slobodnog kretanja robe, ljudi i kapitala. Sada smo svedoci ne tako slobodnog kretanja robe i smanjenog kretanja ljudi, koje se ne odvija na najbolji način: lekari i medicinske sestre koji su nam potrebni - odlaze iz Bugarske u razvijenije zemlje, što naše zdravstvo ostavlja golim. Oni koji su izgubili posao u drugim zemljama često se vraćaju u Bugarsku, a to pada na pleća našeg sistema socijalnog osiguranja. Primećujemo i delimično slobodno kretanje kapitala. Evropa predstavlja veliki broj nacionalnih država, ali ne kao sistem, već kao skup konkurenata.
Lično me brine to što nekim političarima može da se dopadne uloga“ spasilaca nacije“, čak i nakon ukidanja vanrednog stanja u svim državama-članicama. Pored toga, ima li EU jasnu odluku o tome šta da radi sa onim zemljama koje su prekoračile sve standardne limite za budžetsku potrošnju, kako ne bi došlo do pretnji o izlasku iz EU. Istakao bih najvažnije - nadam se da EU neće zaboraviti ko je u najtežim vremenima najviše pomogao najugroženijim zemljama. Smatram da, ukoliko je EU autonomni sistem – treba ne samo da ukine sve sankcije, već i zapamti reč „saradnja“.
