To područja nije oduvek bilo pustoš. Pre oko 90 miliona godina, guste koncentracije atmosferskog ugljen-dioksida stvorile bi mnogo višu globalnu temperaturu, topljenje polarnih ledenih ploča i nivo mora bi porastao i do 170 metara nego što je danas.
Kako je Južni pol mogao da bude bujni kontinent
Zahvaljujući novom naučnom otkriću, znamo kako bi izgledao Južni pol u takvom svetu, objavio je časopis „Nejčer“.
Tokom tokom ekspedicije u RV Polarstern u Amundsenovom moru 2017. godine, istraživači su prodrli duboko u zemlju ispod morskog dna zapadnog Antarktika na samo oko 900 kilometara od Južnog pola.
Ono što su izvukli, posebno sa dubine od oko 30 metara, izrazito se razlikuje od sastava sedimenata koji je bio bliže površini.
„Neobična boja sedimentnog sloja brzo je privukla pažnju“, kaže geolog Johan Klages sa Instituta Alfred Vegener, centra za polarna i morska istraživanja u Nemačkoj.
„Prve analize pokazale su da smo na dubini od 27 do 30 metara ispod okeanskog dna pronašli sloj koji je prvobitno formiran na kopnu, a ne u okeanu.“
Dotad nikada niko nije uzeo uzorak iz perioda krede iz zemlje sa tako južne tačke na svetu. Uprkos tome, istraživači nisu očekivali ono što će detaljnije ispitivanje rendgenskom računarskom tomografijom otkriti.
Drevna prašuma sa dna okeana
Skeniranja su opisala složenu mrežu fosilizovnih korena biljaka. Mikroskopskim analizama pronađeni su i dokazi polena i prostih vrsta života, a sve upućuje na ostatke drevne prašume koja je postojala na Antarktiku pre oko 90 miliona godina, i to pre nego što se pejzaž pretvorio u neplodnu ledenu provinciju.
„Brojni ostaci biljaka ukazuju da je obala Zapadnog Antarktika u to vreme bila gusta močvarna šuma, slična šumama koje se danas nalaze na Novom Zelandu“, kaže paleoekolog Ulrih Salcman sa Univerziteta Nortumbrija u Velikoj Britaniji.
Ovaj nalaz ne ukazuje samo da je polarni život biljaka postojao još od davnina, nego opisuje kako je tako nešto izgledalo.
Tamna zima tokom četiri meseca
Prema proceni tima, zahvaljujući pucanju kontinentalnih ploča mesto bušenja moglo je biti nekoliko stotina kilometara bliže Južnom polu, kada su dinosaurusi još uvek postojali. Tada je Južni pol mogao biti u stalnoj tami tokom četiri meseca zime na Antarktiku.
Da bi saznali kako je ova drevna šuma mogla da se razvija tako dugo bez sunca, istraživači su rekonstruisali klimu ovog davno nestalog šumskog regiona na osnovu bioloških i geohemijskih podataka sadržanih u uzorku tla.
Prema simulacijama, nivo atmosferskog ugljen-dioksida tokom perioda srednje krede bio je značajno viši nego što su naučnici mislili.
U ovom superzagrejanom okruženju (sa godišnjom prosečnom temperaturom vazduha od oko 12 stepeni na Antarktiku) gusta vegetacija pokrila je ceo kontinent Antarktika i ledene ploče kakve poznajemo danas – zajedno sa njihovim efektima hlađenja – ne bi postojale.
Da nam se ne ponovi da šume pretvorimo u najhladnija mesta na planeti
Nova saznanja pružaju istraživačima daleko veće razumevanje duboke veze između koncentracije ugljen-dioksida i polarne klime u praistorijskim vremenima kada su dinosaurusi još hodali zemljom.
To je pouka istorije koja bi mogla imati ozbiljan značaj za budućnost planete, s obzirom na to kako se trenutno povećavaju nivoi ugljen-dioksida.
Osim ako ne želimo da još jednom pretvorimo šume u najhladnija mesta na Zemlji i pustimo okeane da prekriju sve mape.
Moramo razmotriti ove ekstremne klime koje su se već dogodile na planeti, jer nam pokazuju kako izgleda efekat staklene bašte.
„Definitivno smo u zanimljivom vremenu jer ako nastavimo ono što radimo to bi moglo dovesti do nečega što više ne možemo da kontrolišemo“, rekao je Klages.
Pročitajte i: