Taj model i posle pet godina još primenjuju članice evrozone pomažući privredu suočenu sa posledicama svetske ekonomske krize.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Ljubodrag Savić napominje da se ne zna tačno, ali da se računa da je tako u privredu evrozone upumpano između dve i tri hiljade milijardi evra. On podseća da je Evropska centralna banka prvo upumpavala 60 milijardi evra mesečno, a potom čak i 100 milijardi upravo kupujući kontaminirane hartije od vrednosti posrnulih preduzeća da bi podigli njihovo poslovanje.
Pomoć privredi kupovinom obveznica - po pravilima EU
Po oceni Savića to je zgodan mehanizam da i država Srbija na legalan, zakonski način, prihvatljiv po pravilima EU, eventualno kupi obveznice, pre svega, državnih i javnih preduzeća. Ona, kako kaže, ne moraju loše da posluju, ali će u kriznim vremenima, sistemom spojenih sudova zapasti uz krizu. Dovoljan im je, kako napominje, već trošak koji će zbog posledica koronavirusa imati zato što građani tri meseca neće plaćati njihove usluge.
U svakom slučaju, kako god bilo, novac uložen u državna preduzeća, ostaje državni i tu nema nekog rizika, dok sa obveznicama kompanija koje se nalaze u privatnom vlasništvu treba biti maksimalno oprezan kako se ne bi ispostavilo da je to samo odlivanje novca državnih obveznika bez rezultata, napominje za Sputnjik profesor Ekonomskog fakulteta.
Kako je to urađeno u evrozoni, za Sputnjik objašnjava berzanski stručnjak Nenad Gujaničić, iz brokerske kuće „Momentum sekjuritis“.
„Evropska centralna banka (ECB) je sprovela jedan program monetarne intervencije koji je prvo podrazumevao otkup državnih obveznica, odnosno obveznica država članica evrozone, a kasnije se prešlo i u drugu fazu kada su kupovane korporativne obveznice, odnosno obveznice korporacija iz evrozone“, podsetio je Gujaničić.
Obezbediti privredi likvidnost
On objašnjava da je cilj bio da se upumpa likvidnost u privredu, odnosno da te kompanije mogu što jeftinije i što lakše da se zadužuju kako bi prebrodile krizu i isplivale na zelenu granu. ECB je tako kupila 20 posto svih korporacijskih obveznica, kaže on.
Govoreći o primeni kod nas on napominje da ako i ima nekih zakonskih smetnji da se ova mera primeni, to je najmalji problem, jer će se izmenama i dopunama propisa to brzo i lako postoći.
Nesporno je, kaže, da kompanije već sada mogu da emituju korporativne obveznice, ali to do sada nisu činile zbog nerazvijenog finanisjskog tržišta.
Po oceni Gujaničića, važno pitanje je ko će kontrolisati selektivnost, odnosno u koju će korporaciju da odu pare poreskih obveznika.
A Savić, uz sav oprez države kod kupovine obveznica privatnih kompanija, ipak napominje da postoje veoma uspešne kompanije koje se bave odrđenom vrstom posla, ali i one koje imaju vrlo diverzifikovan biznis, što smanjuje rizik poslovanja ako zakaže posao u jednom sektoru.
Tu je, smatra on, opravdana ideja da kupovanjem kompanijskih obveznica država ubacuje svež novac u neku novu investiciju koja će zaposliti nove ljude i koja će plaćati nove poreze i doprinose, plasirati nove proizvode.
Sagovornik Sputnjika dodaje da od svega toga država može da ima koristi, pa na kraju i da zaradi od prinosa na te kupljene obveznice.
I Gujaničić je mišljenja da ovakva mera nosi visok stepen rizika da će taj plasman sredstava da bude samo u jednom smeru, ali idodaje da je iskustvo evrozone pokazalo da su takvi slučajevi neminovni i da na to treba računati.
