Uz dvadesetčetvoročasovno ograničenje kretanja svakodnevni život se menja drastično. Građani zato i putem društvenih mreža s pravom postavljaju mnoga pitanja koja se tiču njihovog svakodnevnog funkcionisanja – od mogućnosti nabavke lekova i osnovnih namirnica, pa do šetnje kućnih ljubimaca do prvog drveta.
Srbija nije prva i jedina zemlja koja se suočava sa mogućnošću ovakve mere. Neke vrste dvadesetčetvoročasovnog ograničenja kretanja već su uvedene u Italiji, Francuskoj i Španiji, a važile su donedavno i u Kini. Poslednjih dana na celodnevni policijski čas odlučila se i vlada Kajmanskih ostrva, kao i vlasti američkog grada Tuskaluze u saveznoj državi Alabami i libijskog grada Misurate.
Italija i Kina – dva modela policijskog časa
Iz razgovora sa Anom Bezarević koja živi u italijanskom gradu Livornu koji je u Toskani i Vladimirom Srdanovićem, izveštačem iz Pekinga, iz prve ruke smo se obavestili kako izgleda dvadesetčetvoročasovni karantin.
Odmah uočavamo razlike između dva modela – labavijeg italijanskog, gde je građanima omogućeno da odlaze u snabdevanje jednom nedeljno u radnju najbližu kući i striktinjeg kineskog, gde je građanima bilo zabranjeno svako kretanje, a snabdevanje je vršeno preko posebnih timova.
Italija: Može u najbližu prodavnicu jednom nedeljno
Prema Aninim rečima, dvadesetčetvoročasovni karantin koji vlada u Livornu nije lako izdržati, s obzirom da traje već tri nedelje.
Sve je počelo kao u Beogradu, kaže nam ona – uprkos apelima nadležnih, plaže, parkovi i ulice ove najvažnije toskanske luke bili su puni. Nakon što se epidemija rasplamsala, svi sede kod svojih kuća i poštuju pravila.
„Nama je sve zabranjeno. Nema poseta. Već tri nedelje smo totalno izolovani u kući. Imam i sina od četiri godine, živimo u stanu, nemamo ni terasu, ali pravila se poštuju. Što se tiče hrane, ima je svugde, ali u nabavku se uglavnom ide jednom nedeljno i zabranjeno je da u nabavku izlazi više od jednog člana porodice“, kaže ona.
Za nabavku su, kaže, potrebne potrebne dozvole. Taj papir morate da uvek imate sa sobom.
Kina: Podeljena na zone, u crvenoj najstrože
Kina je, pak, celu zemlju podelila u četiri zone – crvenu, narandžastu, žutu i belu, priča Vladimir Srdanović. U crvenoj zoni, u kojoj se nalazio i Vuhan kao žarište epidemije, bilo je zabranjeno izlaziti iz kuće. Građani koji su živeli u narandžastoj zoni mogli su da svaki drugi dan idu u nabavku uz velike mere predostrožnosti.
Peking se nalazio u žutoj zoni i u njoj je moglo da se slobodno kreće uz mere predostrožnosti, dok je bela zona označavala područja gde nije bilo inficiranih.
Najstrože mere, kaže Srdanović, uvedene su u provinciji Hubej, gde se nalazi Vuhan, gde, kako rekosmo, izlazak iz kuća nije bio dozvoljen. Policijske patrole bile su zadužene za čuvanje reda, dok su dobrovoljačke patrole kružile Vuhanom i drugim gradovima pokrajine Hubej u kombijima i upozoravale građane da ne izlaze iz kuća i informisali ih o koronavirusu. Ljudi su se za snabdevanje u početku snalazili kako je ko umeo, a ubrzo je snabdevanje bilo organizovano.
„Dostava paketa hrane i svega ostalog što je potrebno jednoj porodici vršena je do kućnog praga i tu ostavljana dezinfikovana. To su radile grupe koje su organizovali krizni štabovi. One su se bavile, ne samo raznošenjem paketa, već i primanjem porudžbina i odlaskom u nabavku“, objašnjava Srdanović.
Biti u stanu 24 časa, prema rečima našeg sagovornika, nije lako, ali nije ni teško ako se čovek pomiri sa tim da napolju nema nikakvih poslova. Lepša strana davadesetčetvoročasovne izolacije je boravak u društvu porodice. Vreme u kome jurimo za novcem i boljom budućnošću promenilo se i sada bi trebalo da se okrenemo onima kojima smo posvećivali najmanje vremena – svojima, zaključuje Srdanović.