To je stav ekonomiste Bože Draškovića koji ističe da je već došlo do globalnog usporavanja ekonomskih aktivnosti u realnom sektoru, odnosno do pada proizvodnje. A to se neminovno odražava i na finansijski sektor.
„Sa smanjenjem proizvodnje dolazi do smanjenja zarada, odnosno platežno sposobne tražnje i to generiše krizu. Finansijski sektor reaguje na taj način što se povlače, odnosno smanjuju, aktivnosti među ključnim investitorima u svetu i to onda generiše realnu krizu,“ objasnio je Drašković.
Država može da spreči posledice pandemije po srpsku privredu
On napominje da je kriza iz 2007/2008. godine bila finansijska kada se naduvani finansijski balon rešavao finansijskim sredstvima, tako što je sprečavano da on pogodi realni sektor. Sada je, međutim, prvo pogođen realni sektor, pa tek onda finansijski, kaže sagovornik Sputnjika i ukazuje na to šta treba preduzeti:
„Neophodno je da se upumpa novac u realni sektor na jedan razuman način, što podrazumeva da se novac ne preseli u špekulativne tokove finanijskog sektora, već da suštinski podstakne proizvodnju i suštinski podstakne tražnju kroz investicije u javnom sektoru. To znači da se izbegne mogućnost da finansijski sektor profitira od ove krize.“
Ukoliko to profitiranje finansijskog sektora ne bude sprečeno, Drašković upozorava da će doći do dodatnog sloma, odnosno do dodatnih elemenata krize.
Globalizam funkcioniše samo u ravnoteži
Sagovornik Sputnjika, takođe, ističe da je kriza izazvana koronavirusom na svetskom nivou pokazala i to da globalizam funkcioniše kada su mirne vode, kada je, uz sve trzavice koje nastaju između najrazvijenijih zemalja, sistem u ravnoteži.
Zatvaranjem granica sada je došlo do smanjenog protoka ne samo kapitala, nego pre svega robe, pa su u inače povezanoj svetskoj privredi, lanci snabdevanja procesa proizvodnje iskidani. To je, kako napominje, najbolje vidljivo u automobilskoj industriji. I ne samo da je smanjena proizvodnja, nego i tražnja koja je najčešće definisana kreditnim izvorima sredstava.
Slamanje kreditnog sistema, smatra on, dodatno smanjuje tražnju i utiče na krizu. Formula rešenja, kaže, postoji, samo je pitanje hoće li biti primenjena.
„Umesto neoliberalnog koncepta, neophodan je kenzijanski model vođenja ekonomske politike, inoviran i primeren ovom vremenu, pre svega na nacionalnom, a time i na globalnom nivou. To bi zasigurno ublažilo efekte krize koja će sigurno nastati i ne mora biti katastrofalna. Ali ako se preseli u finanijski sektor može imati nesagledive posledice po svetsku ekonomiju, odnosno po privredu“, mišljenja je Drašković.
Strateške oblasti prodali strancima
Na pitanje, šta bismo mi najpre morali da preduzmemo, on kaže da je očito da mi plaćamo cenu niza grešaka u vođenju ekonomske politike još od raspada bivše Jugoslavije, ali i posle 2000. godine.
„Prvo je pogrešno što su neke strateške oblasti koje svaka zemlja mora imati pod kontrolom, prodate strancima, odnosno date u ruke stranog kapitala. Od dominantnog finansijskog sektora, do realnog sektora. Tako u ovom momentu imamo problem da nam je kompletna farmaceutska industrija u rukama stranaca i morate da molite strance da biste došli do određene preraspodele njihovih resursa za proizvodnju. Kapital zanima profit, ne zanima ga socijalna dimenzija i tu je država napravila grešku“, nedvosmislen je sagovornik Sputnjika.
Nije, kaže, sreća rasprodati sve, pogotovo strateške sektore jedne ekonomije. Ističe da je jasno da ne treba prodati sve banke, nego poboljšati način njihovog upravljanja, da svakako ne treba prodati poljoprivredno zemljište, ni svu farmaceutsku industriju. Deo energetike morate održati pod kontrolom odgovorne države koja vodi računa o funkcionisanju privrednih subjekata. Ona, po rečima Draškovića, može biti dominatan, ili parcijalni vlasnik, ali mora imati snažan uticaj na pojedine grane kako bi ublažila neke svetske negativne tokove i krize.
Ključna uloga države
Ovaj ekonomista zato smatra da se sada zbog posledica koronavirusa na ukupnu privredu država mora odgovornije uključiti u regulisanje nekih ključnih tokova ekonomije u zemlji.
„Svakako će se pokidati čvrsta veza između evra i dinara i vrlo stabilnog kursa, koja funkcioniše već duže vreme. I treba da dođe do pomeranja kursa tako što bi se podstakla domaća proizvodnja i domaća industrija“, mišljenja je ovaj profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji.
On dodaje da država mora da interveniše na sektoru tražnje i to, kako podvlači, sa elementima kenzijanskog modela. To, kako ističe, podrazumeva odgovornu državu, a ne onu u kojoj će pojedinci koristiti njene institucije radi ličnog bogaćenja. Neophodnim smatra i snažnu kontrolu špekulativnih tokova, kao i niz mera da se zaštiti sektor malih preduzetnika i to kroz sisteme poreskih olakšica i odlaganja poreskih obaveza.
„Nešto što je prednost Srbije je da poseduje resurse u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje i u toj oblasti neće imati neke snažnije turbulencije i probleme, uz mudro vođenje ekonomske politike u narednom periodu. Naravno, niko od nas sa sigurnošću ne može da projektuje koliko sve ovo može da traje, ali sve će ovo da se završi, savladaće se virus, a onda ćemo morati da se suočimo sa realnim ekonomskim problemima i njihovi rešavanjem“, napominje Drašković.
On je, ipak, mišljenja da ne treba očekivati nikakve katastrofične ishode, ali da će u svakom slučaju doći do značajnog pada stope privrednog rasta.
