Do otkrića je došlo, kako to često biva, sasvim slučajno. A otkriće je promenilo mnogo toga.
Edvard Lorenc, američki matematičar i meteorolog, koristeći numerički računarski model za proveravanje ranije sastavljene vremenske prognoze, umesto bazičnih .506127 ukucao je u postavku „zaokruženih“ .506, pretpostavljajući kako će rezultat biti „približno isti“. Međutim, rezultat je bio sasvim drugačiji.
Posledice pandemije – ekonomske, bezbednosne, političke...
Ispostavilo se da i činioci koji su do tada kategorizovani u „manje važne“ mogu uticati na promene vremena na nekim drugim lokacijama u određenom vremenskom intervalu.
Iz Lorencovih eksperimenata razvila se teorija „efekta leptira“, oberučke prihvaćena i od niza istraživača iz oblasti društvenih nauka. Često ponavljana teza da „mahanje krilima leptira u jednom delu sveta može proizvesti uragan na nekoj drugoj geografskoj tački“ korišćena je da bi se objasnila složena ekonomska i politička međuzavisnost u savremenom svetu. Čak i one stvari koje se čine malim varijacijama na lokalu mogu uzrokovati velike posledice u regionalnom ili čak globalnom okviru.
Tako je i „koronavirus“, u početku lokalni problem za javno zdravlje u Vuhanu, nakon svega nekoliko nedelja postao pretnja po svetsku ekonomiju. Posmatrajući sa sadašnje vremenske distance, a imajući u vidu ozbiljnost problema, opravdano je postaviti pitanje: šta bi se desilo da je epicentar svega bio u nekoj drugoj „mnogoljudnoj zemlji“ sa slabijim institucijama od kineskih?
Sreću u nesreći predstavlja to što je Kina država sa organizovanim stručnim službama i sposobnim institucionalnim aparatom, te je širenje zaraze usporeno, a do određene mere i sprečeno. Ipak, posledice su ostale, najpre po sam kineski sistem. I to pre svega – ekonomske.
Vuhan je sedište pokrajine Hubej, koja po površini zauzima duplo veći prostor od Srbije, ali je zato naseljava oko 60 miliona stanovnika! Ovih 4% kineske populacije proizvode oko 5% nacionalnog BDP. Čak i da je sve ostalo samo na „izolaciji“ jedne pokrajine, bilo bi određenih negativnih efekata po kinesku ekonomiju. Međutim, „izolacija“ se morala proširiti i na ostale delove zemlje, u 10 gradova je potpuno obustavljen javni transport, zatvarane su železničke stanice, redukovan broj letova, smanjena je proizvodnja u „osetljivim sektorima“.
Na udaru – saobraćaj, turizam, autoindustriju...
Logično, na najvećem gubitku su prevoznici, kompanije koje se bave bilo kojim vidom tranporta. Produžavanje trajanja karantina, uz širenje epidemije na Južnu Koreju i Japan, već je uzrokovalo gubitke avio – kompanija koje posluju u istočnoazijskom regionu od oko 30 milijardi dolara.
Sledeći na udaru je sektor turizma. Aranžmani - bilo da se radi o domaćim ili inostranim posetiocima, masovno se otkazuju. Još jedna privredna grada u kojoj se vrte desetine milijardi dolara.
Naposletku, sva dešavanja koja traju od početka februara itekako utiči i na ekonomsku dinamiku u zemlji. Recimo, na kineskom tržištu automobila, ubedljivo najvećem na svetu (u Kini se godišnje prodavalo više novih vozila nego na celom američkom kontinentu), prodaja je opala za rekordnih 10 puta u poređenju sa istim periodom prošle godine. Malo je reći da su proizvođači automobila i pratećih komponenti zabrinuti. Oni su u panici!
Pad cene nafte
Da nisu jedini, vidi se i po reagovanju berzi i po padu cene nafte. Indeksi najznačajnijih berzi su početkom marta pali (londonski za 9,5%, nemački DAKS za 7,8%, a francuski CAC za 6,4%, a na Volstritu trgovina akcijama je bila privremeno i obustavljena), kao i cena „crnog zlata“.
Procena agencije „Blumberg“ govori da je pad cene nafte najveći još od 1991. godine i završetka Prvog zalivskog rata. Jednostavno, oskudna sa sopstvenim resursima, Kina je najveći kupac ovog energenta. Isto kao što je, posmatrajući BDP prema paritetu kupovne moći, kineska ekonomija najveća na svetu. „Usporavanje“ kineske privrede odraziće se na ekonomske tokove u celom svetu.
Prve procene govore kako je zbog cele situacije direktno pogođena trećina kineskih kompanija, kojima će na neki način država morati pomoći (krediti, subvencije ili „usmerene“ javne nabavke). To će opteretiti finansijski sistem zemlje i ostaviti manje sredstava za održavanje visokog nivoa investiranja u inostranstvu (a u pojedinim regionima, poput istočnoafričkog Kinezi su ne samo najaktivniji, nego i suštinski jedini strani investitori), ali i smanjiti kineski uvoz, jer će se više kupovati od domaćih ponuđača (Kina je posle SAD i zbirno EU – treći najveći uvoznik na svetu).
Uticaj na ceo svet
Pri tome, „širenje virusa“ na Južnu Koreju, Japan, Italiju i Kaliforniju, zbog čega je moguće ponavljanje „kineskog scenarija“, stvari čini samo još gorim po svetsku ekonomiju.
Maksim Averbuh primećuje i da se loše vesti nadovezuju na lošu drugu polovinu 2019. godine. U tom periodu je „svetska trgovina opala za više od 2%, a svetska proizvodnja za više od 0.5%. Industrijska proizvodnja u SAD počela je da pada u septembru i taj trend se nastavio do sada. Još gore, u februaru 2020. godine posmatrani pokazatelji - prvi put nakon duže vremena - počeli su da ukazuju na pad u sektoru usluga.“ Dve najveće svetske ekonomije – kineska i američka, svaka iz svojih razloga, nalaze se pred dužim ili kraćim periodom stagnacije ili čak recesije.
Povećavanje međuzavisnosti, ekonomske, naučne, tehnološke i u krajnjoj liniji – političke, u globalnim razmerama, svakako je doprinelo rastu svetske privrede i u dobroj meri – smanjivanju broja siromašnih u različitim delovima sveta.
Međutim, sada se, sa druge strane, pokazuje i da je zbog toga povećana i ranjivost svih delova svetskog sistema. Lokalne varijacije mogu uzrokovati globalne devijacije.
Posledice epidemije verovatno će biti veće nego što se na prvi pogled činilo, neće se ticati samo javnog zdravlja. Imaće i ekonomsku dimenziju. Samim tim i političku, i podrazumeva se – bezbednosnu.
Pročitajte još:
