Kako ocenjujete izjavu premijera Poljske Mateuša Moraveckog, koji je u autorskom članku za list „Politiko“ zaključio da je Crvena armija mogla i ranije osloboditi „Aušvic“? Prema njegovim rečima — Sovjetska armija je u leto 1944. godine bila na položajima udaljenim 200 kilometara od logora, ali je ofanziva obustavljena, što je Nemcima dalo vremena da se povuku.
— Da je učenik, dao bih mu nedovoljnu ocenu. To je neka vrsta neobrazovanosti, a možda i naboj mržnje prema nama. Sve gore navedeno nije tačno. Očigledno su toliko lagali učenicima, svojoj omladini, da su u tu laž i sami poverovali.
Do jeseni 1944. godine potpuno smo oslobodili teritoriju naše zemlje. Pre toga smo vodili neprekidne borbe više od mesec dana. Između Ternopolja i Lavova bila je grupa Nemaca, pa smo proveli neko vreme dok ih nismo savladali. Zatim smo krenuli na Lavov, pa prema granicama Poljske. Naše divizije su bile u takvom stanju da više nismo mogli da se krećemo. Vojska ne može voditi ofanzivu bez prekida, jer su potrebni dopuna municije, regruti i tako dalje. Taj gospodin (Mateuš Moravecki) očigledno to ne razume.
Staljin je želeo da oslobodi Aušvic
Premijer piše da spasavanje Jevreja „nikada nije bilo prioritet za Staljina i Crvenu armiju“. Da li je to tačno?
— Nije. Dovoljno je da se prisetimo kako se razvijala situacija u to vreme. Velika ofanziva, koja je imala za cilj da oslobodi Poljsku, bila je planirana za 20. januar. Negde početkom januara, što je poznata istorijska činjenica, Čerčil se obratio Staljinu sa zahtevom da započne ofanzivu ranije, jer je tada saveznička vojska trpela veliki poraz u Ardeni. Zbog toga su se obratili Staljinu, kako bi počeo napad na nekom delu fronta.
Staljin je ispunio obećanje — ofanziva je počela osam dana pre planiranog roka. Da Staljin nije želeo da oslobodi „Aušvic“, onda bismo mi negde odmarali tada, umesto što smo neprekidno ratovali. Nismo imali odmora ni predaha.
I mi smo mogli biti u njihovoj koži
Budući da ste učestvovali u oslobađanju „Aušvica“, da li možete da kažete kako ste se osećali tada? Da li ste bili svesni razmera te ljudske tragedije?
— Kada sam sa svojom grupom ušao u „Aušvic“, videli smo zarobljenike. Po njihovim licima i izgledu odmah je bilo jasno u kakvom su bili stanju i šta su sve morali da prežive. Svaki od nas je mislio u sebi — i mi smo mogli da budemo u njihovoj koži ili u zarobljeništvu. Zbog toga smo i saosećali sa njima i sažaljevali ih. U njihovim očima se moglo videti da su shvatili da je stigla sloboda, da se završio taj pakao i da će sada živeti. Verovatno su sve njihove misli bile usmerene na to kako se što pre vratiti u rodne krajeve.
Naši sanitarni bataljoni pružili su im prvu pomoć. Komisija je tada izračunala da se u logoru nalazilo između 8.000 i 10.000 ljudi. Sedam dana pre našeg dolaska Nemci su odveli iz logora 50-60 hiljada ljudi, sve koji su mogli stajati na nogama. Oterali su ih u unutrašnjost teritorije. Mnogi od njih nisu izdržali taj „marš smrti“.
Imali smo malo vremena da vidimo šta se dešava u tom logoru. Nismo imali zadatak da tamo provodimo operaciju. Stalno se čula komanda „Napred!“. Čak su bili okvirno određeni rokovi kada treba da stignemo do određene granice. Od početka ofanzive prešli smo ogroman put.
Staljin se bavio odbranom, Hitler je provocirao agresiju
Kako se odnosite prema tome što predstavnici poljskih vlasti sada prebacuju na Sovjetski Savez istu odgovornost za otpočinjanje Drugog svetskog rata, kao i na Hitlerovu Nemačku?
— To se događa u okvirima jednog te istog informacionog rata koji se vodi protiv Rusije. Hitler je, još u vreme kada je pisao knjigu „Majn kampf“, 1925. i 1926. godine, govorio o tome da Nemačka pogled treba da okrene ka Istoku. Cilj je bio da se evropski deo Sovjetskog Saveza očisti, da se osvoji Ukrajina, da se stanovništvo tih teritorija protera na sever, iza Urala, da se onemogući snabdevanje hranom. Pitanje snabdevanja Nemačke prehrambenim proizvodima trebalo je da se rešava upravo isporukama iz Sovjetskog Saveza, u kojem je, kako su nacisti računali, tokom prve godine rata od gladi trebalo da umre između 20 i 30 miliona ljudi. Poznato je da je u programu jačanja države istrebljenju naroda bio posvećen i „Generalni plan Ost“.
A ko može da navede kao primer dokumente ili pojedinačne izjave Staljina o tome da je imao teritorijalne ili ekonomske pretenzije prema Nemačkoj, da je imao potrebu da tamo nešto preuredi, da nešto „otme“? Tokom čitavog rata takve informacije nisu se mogle videti ni u jednom Staljinovom nastupu. On je svoju politiku gradio na odbrani, dok je Hitler gradio politiku na agresiji i osvajanju. Isti onaj Gering pozvao je da se otima sve što je moguće oteti i da se izvozi u Nemačku, gde će sve to služiti Rajhu. Nemačkoj su u raspirivanju tog rata pomagale Engleska, Francuska i Italija, koje su s njom sklopile sporazum. Nemačka je napala Čehoslovačku, Poljska nije pomogla, jer je imala interese i u Čehoslovačkoj i u Sovjetskom Savezu. I ne samo to, nego je izvršila agresiju na Čehoslovačku. O tome u jednoj od knjiga koju je svet priznao kao naučni istorijski rad piše Čerčil, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ni Poljaci, ni Englezi, ni Zapad u celini nisu upoznati sa istorijom u izlaganju svojih političara.
