Sa zakašnjenjem se na stranu SAD uključio Iljir Meta, pošto je Ali Hamnei označio Albaniju za „malu zlobnu državu“, a upravo zbog „grupe u egzilu“ pod nazivom Mudžahedin-e Kalk (Narodni mudžahedini Irana), čijih je oko 4.000 pripadnika raspoređeno u gradiću Manazu, nedaleko od Drača (tvrdnja albanske „Gazete Telegraf“). NATO članstvo podrazumeva obaveze, među kojima je i pružanje gostoprimstva onima koji rade protiv režima u Teheranu.
Amerika je sama, jer se svi plaše eskalacije
Logično je da razumevanja za ovaj čin nema, pošto se svi plaše eskalacije. Kroz Ormuski moreuz „prolazi“ petina „svetske nafte“, a u eventualni „veliki sukob“ uključili bi se svi najvažniji akteri međunarodnih odnosa.
Poslednja epizoda dugometražnog „filma o Iranu“ počela je u maju, sa ispostavljanjem poznatog ultimatuma Majka Pompea zvaničnom Teheranu. Nakon toga su usledile brojne provokacije, pa obaranje američkog drona i posledično — razmeštanje novih snaga u Persijskom zalivu, gde je već plovio nosač aviona „Abraham Linkoln“ i gde su leteli strateški bombarderi B-52. Ubistvo Kasima Sulejmanija poslednji je i do sada najžešći akt.
Trampovo obrazloženje da to nije upereno protiv iranskog naroda — jednostavno „ne pije vodu“. Tu priču može prodati samo svojim biračima. Sulejmanija su na „poslednji počinak“ ispratili milioni Iranaca, neki komentatori navode kako je to bila najduža pogrebna povorka u istoriji. Isto tako „ne pije vodu“ ni objašnjenje da je Sulejmani „terorista“ (u Trampovom obraćanju posvećenom ovom događaju, polovina vremena je iskorišćena za opise „zlodela ovog teroriste“).
Ovako napadaju teroristi, a ne države
On je bio iranski vojni zvaničnik, u Bagdad je putovao na oficijelni poziv predsednika iračke Vlade Adila Abdula Mahdija. Nezvanično, Abdul Mahdi je tom prilikom trebao da mu uruči pismo za iransko rukovodstvo, sa predlogom kako da normalizuju odnose sa Saudijskom Arabijom.
Očigledno — Sulejmani nikakav napad nije očekivao. Putovao je službeno, sa skromnim obezbeđenjem. Uostalom, ovakve akcije ubistava zvaničnika primenjuju samo teroristi. Države to ne čine. Ili tačnije — ne čine to „direktno“. Ako su ga SAD smatrale teroristom, postojali su načini i da pokrenu formalni proces, zatim da izvrše pritisak na druge države, potpuno mu ograniče kretanje i praktično ga izoluju, kao i čitav arsenal neformalnih mera koje su već preduzimane u sličnim slučajevima. Ovim što su učinili legitimizuje se državni terorizam, stvara se praksa da države bez ikakvih ograničenja mogu organizovati atentate na zvaničnike neprijateljskih režima. To je opasna stvar.
Odgovor Irana
Očekivano — odgovor Teherana biće žestok. Iranska državna televizija nazvala je Trampov potez „najvećom pogrešnom računicom Sjedinjenih Država od Drugog svetskog rata“, vrhovni verski vođa poručio je da „strašna odmazda čeka one na čijim rukama je ostala krv Sulejmanija“, a na čuvenoj džamiji u Džamkaranu podignuta je „Crvena zastava“, znamenje rata i simbol poziva na osvetu. Usledili su i raketni napadi na dve američke vojne baze, dovoljno da se na jedan dan počne govoriti o Trećem svetskom ratu.
Ipak, šanse da do nekog „frontalnog sukobljavanja“ dođe — ostaju iste kao i pre ovih dešavanja.
Prvo — Iran je prihvaćen kao važan partner u međunarodnom okruženju, upravo su završene zajedničke pomorske vežbe sa Rusima i Kinezima u Omanskom zalivu. Amerikanci bi rizikovali mnogo primenom strategije o bombardovanju 52 cilja na teritoriji Irana, sa 500 krstarećih raketa u prvoj noći napada.
Drugo — iranske odmazde će biti, u to ne treba sumnjati, ali niti će sa njom Iranci žuriti, to uopšte nije u skladu sa tradicijom njihovog delovanja, niti će biti svedena na jednu akciju, niti će se ticati samo angažovanja vojnih resursa. Bombardovanje američkih baza više je bilo namenjeno za unutrašnju upotrebu i smirivanje tenzija u zemlji.
U ovim okolnostima Iranu nije u interesu da započinje „otvoreni rat“ protiv SAD. Sukob će biti nastavljen kombinovanim pristupom i, pre svega, političkim sredstvima. Zapravo, najteži udarac Trampu zadat je odlukom iračkog Parlamenta o suspenziji Sporazuma o saradnji sa Međunarodnom koalicijom za borbu protiv terorizma, što znači i povlačenje svih stranih vojski sa teritorije zemlje.
Partneri Amerike se povlače
Američka armija više neće imati legalnu osnovu za ostajanje na tlu Iraka, a čak i ako pokušaju da ignorišu ovu stvar, teško će nagovoriti ostale (pre svega evropske) partnere da istovetno postupe. Slovenci i Hrvati su prvi najavili povlačenje, za njima i Kanada, i ovo je tek početak.
To što je Amerika ostala sama neće imati samo političke posledice, već će se manifestovati i na terenu. Ukoliko ne mogu održati trupe u Iraku, ubrzo će biti prinuđeni i na potpuno povlačenje sa severa Sirije, gde su okupirali naftne bušotine, a sve ovo slabi i njihovu poziciju u širem kontekstu. Rast antiameričkog raspoloženja mobilisaće na reakciju šiitske grupe širom Bliskog istoka, tako da će sada biti teže, gotovo nemoguće, realizovati bilo koju zamisao.
I u tome je, zapravo, najveća opasnost za SAD. Amerikanci više nisu u stanju bilo šta da reše. Oni mogu samo da kvare i narušavaju regionalnu bezbednost u različitim delovima sveta. Destruktivnost pojačava predizborno vreme — sve se gleda kroz prizmu unutrašnje politike i surove borbe za svaki glas.
Sa jedne strane, ubistvo Sulejmanija i podizanje tenzija na Bliskom istoku će možda doprineti komotnijoj poziciji Trampa u tek započetoj kampanji. Ali sa druge strane, dugoročno — narušiće položaj Vašingtona u međunarodnim odnosima. Saveznici su već počeli da beže, osim Netanjahua, jemenskih paramilicija, militanata u egzilu i Iljira Mete — još samo mali broj njih će slediti Ameriku.
A bez saveznika — nijedan rat se ne može dobiti.
