Posetila sam dva prirodna rezervata — Stolbe kraj Krasnojarska i Ergaki, na jugu Krasnojarskog kraja.
Stolbi, koje nazivaju „osmim čudom sveta“ i „zemljom čudesnih stena“, imala sam priliku da posetim i zimi i leti. Podjednako je lep u oba godišnja doba.
Stolbi se faktički graniče sa gradom i to je jedini rezervat u Rusiji koji je stvoren na inicijativu samih stanovnika u želji da sačuvaju živopisni kutak od varvarske seče šuma i vađenja prirodnog kamena.
Nacionalni park je podeljen na dva dela: jedan manji deo je namenjen za šetnje turista, a drugi deo su takozvani „divlji Stolbi“, koji predstavljaju duboku i opasnu tajgu, u kojoj žive medvedi, risovi i druge divlje životinje.
Tu su, usred tajge, načičkane visoke stene neobičnih oblika i svaka od njih ima neku svoju priču i legendu. Razvijen je i stolbizam — sociokulturološki fenomen, koji karakteriše penjanje po stenama bez ikakve opreme za alpinizam. Stolbisti svakodnevno osvajaju vrhove stena odakle puca prelep pogled na sibirska prostranstva.
Osvajanje vrhova stena nije lako. Iskusni stolbisti to čine za svega par minuta. I sama sam se oprobala u tom neobičnom i rizičnom sportu, ali mi je na određenim deonicama pomoć pružao stolbista Svjatoslav, kog smo prozvali „čovek-pauk“, s obzirom na to sa kakvom lakoćom i brzinom se uspinje uz stene, čija je visina i stotinjak metara.
Nije bilo lako popeti se na te džinovske stene, ali je daleko teže i rizičnije bilo sa njih sići. Ipak, pogled koji se pruža sa vrhova vredeo je svakog truda.
Stolbi su u odnosu na Ergaki „pitomija“ varijanta tajge i više turistička, mada se i tu dešava da „zalutaju“ medvedi, pa da prirodni rezervat privremeno zatvore za turiste.
Mrki medved na obodu tajge
Da bi se od Krasnojarska i Stolba stiglo do Ergakija bilo je potrebno preći oko 600 kilometara i proći kroz jedan drugi region Rusije — Hakasiju. Bilo je zanimljivo videti hakasijske stepe i prestonicu tog kraja — Abakan.
Ergaki je pravi dragulj Sibira i deo je zapadnog grebena Sajanskih planina. Tamo sam išla sa grupom ruskih blogera i našim domaćinima iz Krasnojarska. Put je uz pesmu i zabavu brzo prošao. Svraćali smo i u lokalna sela, gde su nas dočekivali raširenih ruku i sa punim trpezama najrazličitijih đakonija.
U Ergakiju nas je dočekao vodič — Timur sa svojim sinom i osmogodišnjim unukom Ivanom. Timur je čovek koji je odrastao u planinskim tajgama i zna sve tajne života u divljini.
Bilo je to krajem jula — i dok je u gradu Krasnojarsku temperatura bila oko 23 stepena Celzijusovih, u Ergakiju je bila oko osam stepeni.
Uoči puta iskusni Sibirci su mi poslali spisak stvari koje treba da ponesem sa sobom. Na listi su, između ostalog, bile gumene čizme, obuća za planinarenje, kabanice, topla odeća i kupaći kostim, baterijska lampa i ručna apoteka. Neobičan spoj, ali veoma potreban za odlazak u tajgu. To mi je, doduše, postalo jasno tek nakon što je naša avantura počela.
Tu se shvati i sva ćudljivost prirode — dnevno smo prelazili po 18 kilometara, a neprestano su se smenjivali sunce, oblaci, kiša, magla, vetar... Susretali smo i povređene turiste — na određenim deonicama zemlja se bukvalno prolamala pod nogama, a delovi područja su i stenoviti, pa sekund nepažnje može biti koban.
Priroda je neverovatno lepa, gotovo nestvarna — bujna vegetacija, potoci, jezera, stene… Mi smo imali sreću što je uz nas sve vreme bio Timur, koji nam je dao prvu lekciju, a ona je glasila: „Ovde su medvedi i druge zveri domaćini, a čovek je gost“. Jedan od saveta je bio i da se nikako ne udaljavamo od grupe, jer nas nekoliko pogrešnih koraka u divljinama tajge može učiniti lakim plenom za divlje životinje.
Staze za turiste su obeležene, mada je bilo slučajeva da se ljudi izgube i tada u akciju kreću spasioci.
Timur je dobar poznavalac ne samo lokalnih puteva, nego i bilja i životinja. Brao je lekovito bilje, palio logorsku vatru i od sibirskih trava nam kuvao čajeve, ali nas je upozoravao i na otrovne biljke, koje bukvalno mogu da stvore opekotine, naprave žive rane na telu ili čak otruju čoveka.
Mnogo puta se susretao sa medvedima. Tvrdi da medvedi nisu agresivne životinje i da se ti susreti završavaju mirnim mimoilaženjem. Medved, kako je ispričao, nikada neće napasti čoveka ako nije prinuđen da se brani, ako ne čuva plen, tj. svoju hranu ili ako u blizini medvedice nema medvedića.
Saznali smo i da su medvedi izuzetno brze životinje, iako deluju nezgrapno, i da mogu da trče do 60 kilometara na sat.
Sve vreme sam priželjkivala da vidimo medveda u tajgi, pa makar iz daljine dok lovi ribu na reci i bila sam jako razočarana što se to nije dogodilo u Ergakiju.
Čekao nas je ponovo dug put do Krasnojarska i nisam ni slutila šta mi se sprema — domaćini iz Krasnojarska su se dogovorili da me iznenade i odveli su me u jednu drugu tajgu, na oko 200 kilometara odatle kako bih videla mrkog medveda. Bio je, doduše, u kavezu, na obodu tajge, ali danas ipak mogu da kažem da sam „videla medveda u tajgi“. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Narodi Sibira
U Sibiru sam imala prilike da upoznam i narode sa krajnjeg severa Rusije, koji žive na zemlji večitog snega i leda, u Arktičkoj zoni, gde duvaju jaki vetrovi, tzv. purge. Zbog veoma surove klime, a tamo temperature padaju i na minus 62 stepena Celzijusovih, mnogi od njih vode nomadski način života i godišnje pređu i po skoro 900 kilometara sklanjajući se od tih vetrova.
Sedela sam sa njima u „čumu“, vrsti kupolastog šatora, poput vigvama, i dugo razgovarala, slušajući o njihovom životu. Grejali smo se čajevima od sibirskih trava, a gostili mesom severnog jelena, odnosno irvasa.
Svaki od tih domorodačkih naroda ima svoj jezik, ali svi oni govore i ruski. Sedeli smo na prostirkama od jelenske kože, dok je u sredini „šatora“ pucketala mala peć, nalik „bubnjari“.
Ispod prostirki, faktički na samoj zemlji, polažu se grane četinara — jelki, koje imaju dvostruku ulogu. Prvo, one greju, a drugo, one imaju i dejstvo inhalatora: njihov miris se udiše i time se jača imunitet. U tajgi je to potrebno.
„Čum“ je napravljen od kože jelena, a gornji, kupolasti deo može da se otvori kako bi ulazila svetlost, dok se zimi potpuno zatvara i tada je prilično vruće.
Obično muškarci sede s jedne strane, a žene s druge, stvarajući krug oko ognjišta.
Za te severne narode severni jelen je sve — i hrana, i prevozno sredstvo, i lek. Od jelenske kože šiju odeću i obuću, prave domove i prostirke na kojima spavaju.
Tu sam upoznala i pripadnike najsevernijeg naroda Evroazije — Nganasane. Procenjuje se da ih danas ima oko 800. Oni su dugo živeli kao nomadi, ali sada veći deo tog naroda živi u selima oko Dudinke, na Tajmirskom poluostrvu — najvećem poluostrvu u Rusiji. To je ujedno i zemlja šamana.
Šaman je posrednik između sveta ljudi i sveta duhova, koji, kako tvrde, ima određene moći — nestalog čoveka može da pronađe, a bolesnog da izleči. Može, kako su mi ispričali, da predvidi događaje i kod njega se uvek ide po savet. Govorili su mi o njihovoj kulturi, religiji, običajima…
Upoznala sam i ljude iz Evenkije, nekadašnje Tunguzije, oblasti gde se nalazi geografski centar Rusije.
Ovakva putovanja, po pravilu, razbijaju predrasude o Rusiji kao zemlji u kojoj žive samo Sloveni pravoslavne vere. Upoznaješ druge etničke grupe, a u Rusiji ih ima preko 190.
U jednoj jurti na ostrvu Tatišev upoznala sam ljude iz Hakasije. Među njima je bila i Svetlana iz Abakana, obučena u neobičnu narodnu nošnju, sa kapom neobičnog oblika i sa dve pletenice, što u tradiciji Hakasa znači da je reč o udatoj ženi. Kako su mi objasnili, devojke nose više kikica, koje raspliću kada se udaju i tada prave novu frizuru.
Sveta, kako od milja zovu Svetlanu, veoma se obradovala kada je čula da sam Srpkinja, jer je i sama jednom posetila Srbiju. Kako mi je ispričala, ima prijatelja u Leskovcu, pa je bila njegova gošća, a uspela je da vidi i Beograd i Novi Sad, i oduševljena je našom zemljom, hranom i gostoprimstvom.
