Sergej Rjabkov, zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, poslao je nedvosmislenu poruku: „Rusija se neće vraćati u G8. Takva grupa više ne postoji. SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Japan, Italija i Kanada nastavljaju u starom formatu“.
Nakon eskalacije Ukrajinske krize, ovih sedam zemalja je „suspendovalo članstvo Rusije“ u ekskluzivnom klubu osmorke. Zvanična Moskva je pokušavala da zadrži komunikaciju sa dojučerašnjim partnerima na visokom nivou, ali je izgleda protokom vremena kopnilo i strpljenje. Najpre je Dmitrij Medvedev pre dve godine oštro nastupio: „Jasno je šta Grupa 7 znači bez ostalih najvažnijih svetskih ekonomija: ništa“.
Sada se na to nadovezao Rjabkov. Zvanična Moskva se okreće učvršćivanju veza unutar BRIKS-a, nastavlja da promoviše Grupu 20 kao jedini prihvatljiv okvir za traženje odgovora za najvažnija pitanja koja opterećuju međunarodne odnose.
Ako već nije, ubrzo će biti jasno: najveći gubitnik u svemu ovome je upravo G7. Okupljanje grupe sedam najrazvijenijih zemalja sveta (zapravo, 1975. godine je organizovan sastanak predstavnika šest država, a na sledećem samitu im se priključio i premijer Kanade) inicirale su SAD, želeći tako da kroz institucionalizaciju dodatno učvrste saradnju sa zapadnoevropskim saveznicima i Japanom.
U trenutku nastanka, na ekonomije ovih država otpadalo je blizu dve trećine svetskog bruto društvenog proizvoda, sa njima se donekle mogao upoređivati samo Sovjetski Savez, koji je zauzimao drugo mesto, ali je ipak „dobacivao“ do svega 40 posto „vrednosti“ SAD. Sredinom sedamdesetih Kina je, na primer, imala manji nominalni BDP od Kanade, i tri i po puta manji od Japana. Koordinacijom aktivnosti usmeravali su svetsku politiku i davali ključni doprinos oblikovanju različitih rešenja. Takav pristup je, na kraju, doprineo pobedi u Hladnom ratu i uspostavljanju jednopolarnog poretka početkom devedesetih.
Pada učešće „velike sedmorke“ u globalnom BDP
Međutim, danas su okolnosti sasvim drugačije. Učešće „sedmorke“ u globalnom BDP spalo je na 45 odsto, uz tendenciju daljeg smanjivanja. Kinezi su na drugom mestu, Indija na petom, Brazil na devetom, a Rusija na desetom.
Posmatrajući ovaj pokazatelj prema paritetu kupovne moći, stvari su još nepovoljnije za G7: Kina je prva, Indija treća, Rusija praktično izjednačena sa Nemačkom na petom mestu, Indonezija sedma, Brazil osmi, a Meksiko preti da pretekne Francusku na desetoj poziciji.
Svet se promenio, a jedan od indikatora jeste i relativno opadanje ekonomske moći Zapada. Ostali indikatori tiču se praćenja promena u odnosima vojne i političke moći. Zbog toga je i pravljena G8, zato su u drugoj polovini devedesetih primili Rusiju u svoje društvo. Jer uprkos tadašnjoj disproporciji u ekonomskoj i tehnološkoj razvijenosti, Rusija je ostala nezaobilazna u procesu donošenja važnih političkih odluka, i zbog nuklearnog potencijala, i zbog mesta stalne članice SB UN, i zbog veličine teritorije, resursa, energenata...
Seli se težište svetske ekonomije
Strob Talbot je još tada uočio da će demografske promene, realni ekonomski rast Kine i Indije i preseljenje „težišta svetske ekonomije“ sa severnog Atlantika na azijsko-pacifički region dovesti do rekonfiguracije celokupnog svetskog političkog sistema. Rusija je bila potrebna G7 kao saveznik, prijateljska država i partner u traženju rešenja.
Fred Bergstin je 2005. godine predložio alternativni put. Postepeno „bataljivati“ G7 i investirati u G2: stratešku saradnju SAD i Kine. Koncept „Chimerica“, dogovor sa Pekingom, koji bi omogućio donošenje odluka u bilateralnom formatu. Ceo svet bi zavisio od samo dve zemlje i njihovog dogovora. Zagovornici ove teze već su „Chimerica“ povezali sa himerom (shimera) i mitologizovali su celu priču. Za Kisindžera to je bila zanimljiva ideja, a nije je odbacivao ni Bžežinski.
Ipak, vašingtonska administracija nije bila spremna da Kinu prihvati kao ravnopravnog partnera. Unutar G8 SAD su želele da održe dominaciju, imaju „zlatni glas“, nameću rešenja, bilo diplomatskim pritiskom, bilo jednostranom upotrebom vojne sile. Nakon čuvenog Putinovog govora u Minhenu 2007. godine postalo je jasno da takav stav iritira Ruse, da to nije nešto sa čim se mogu saglasiti. Ali u američkom pristupu se malo šta menjalo.
Naposletku, ideja o G2 je odbačena, a G8 više ne postoji. Na drugoj strani, Rusija i Kina su počele proces zbližavanja, do sada nezabeležen u njihovim odnosima, istiskujući zapadni uticaj iz centralne Evroazije i okupljajući unutar BRIKS regionalne lidere — Indiju, Brazil i Južnoafričku Republiku. Uz to, intenzivirana je saradnja u formatu G20, gde im se često pridružuju Argentina, Indonezija, Meksiko i Turska. Tako je uspostavljena ravnoteža snaga u svetskoj politici, utrt je put ka multipolarnom poretku, a monopol Zapada više ne postoji. G7 više nije u stanju da ključno opredeljuje međunarodne odnose ni oblikuje svetsku politiku.
SAD su imale izbor: ili da sa Rusijom preko G8 ograničavaju ambicije ostalih nezapadnih aktera u narednim decenijama (Kine i Indije u prvom redu) ili da sa Kinom kroz G2 dogovaraju rešenja koja bi potom bila nuđena celom svetu po principu „uzmi ili ostavi“.
Oba izbora su podrazumevala da se u tu računicu ukalkulišu (geo)politički interesi Moskve ili Pekinga. Umesto toga, odlučeno je da se nastavi po starom. Nema novih kalkulacija, nema kompromisa i nema obzira prema dugoročnim interesima Rusije ili Kine.
Eskalacija u Ukrajini trebalo je tome da posluži: oslabiti Rusiju do krajnje mere i indukovati političke promene u zemlji, kako bi se sprečilo povezivanje Moskve i Pekinga i tako Kina stavila pred svršen čin. Ili bi pristala na poziciju „mlađeg partnera“ ili bi doživela sudbinu Rusije. U Vašingtonu su hteli sve za sebe — produžavanje ere jednopolarnosti i održavanje monopola. Na kraju su se i preigrali.
Izjavu Rjabkova treba sagledati u ovom svetlu. Ona govori o daljim dugoročnim trendovima. Posledice su ozbiljnije nego što se to na prvi pogled čini.
