Borisa Berezovskog smatraju naslednikom ruske pijanističke škole, koju on opisuje kao spoj savršene tehnike, lepog zvuka i emotivnosti. Muzika za njega nije izazov nego životna potreba, a pored klasične, voli džez i naročito narodnu muziku, za koju kaže da je stvarana za dušu. Sanja o društvu okrenutom prirodi i umetnosti, a taj san namerava da ostvari kroz projekat „Art gorodok“, u jednom moskovskom predgrađu.
Proslavljeni ruski pijanista u beogradskoj Kolarčevoj zadužbini večeras će, u pratnji orkestra „Muzikon“, izvesti klavirske koncerte Prokofjeva, Šostakoviča i Šopena. Organizatori koncerta su kao poseban kuriozitet naveli to što će Berezovski i orkestar nastupiti bez dirigenta. Na pitanje zbog čega je odustao od dirigentskog vođstva, Berezovski iskreno odgovara:
„Prosto ne volim ljude koji ništa ne rade, a po mom mišljenju, dirigenti ništa ne rade. Svi mi sviramo na nekom instrumentu, a dirigent prosto maše rukama. Ne razumem zbog čega je on potreban. Ideja o tome da nastupam sam s orkestrom došla mi je jednom prilikom kada sam gledao i slušao izvođenje veoma teškog, zahtevnog klavirskog koncerta Stravinskog. Odjednom sam shvatio da muzičari nijednom tokom koncerta nisu pogledali u dirigenta. Nijednom! Pomislio sam da je to veoma, veoma čudno, a nakon toga sam počeo da eksperimentišem i došao do zaključka da je za ansambl mnogo bolji osećaj da svira bez dirigenta. Sada na 90 odsto koncerata s orkestrom nastupam bez dirigenta“.
A kada nastupate s dirigentima, kako oni reaguju, s obzirom na to što pričate o njima?
— Da, moraju se praviti neki izuzeci. Neće svi orkestri ni da pristanu da sviraju bez dirigenta. Na Zapadu, recimo, postoje profesionalni sindikati koji veoma strogo vode brigu o tome da muzičari nemaju nikakva dodatna opterećenja. Postoji stara orkestarska izreka: dirigent je kao prezervativ — s njim je sigurnije, ali je bez njega lepše. Situacija je upravo takva. Kad nema dirigenta, članovi orkestra moraju više da slušaju, ne mogu prosto da sede a da im on pokazuje šta da rade, moraju da učestvuju u procesu. Na Zapadu je to nemoguće, nažalost. Ipak, mislim da ću za godinu dana potpuno prestati da nastupam s dirigentima.
Poznato je da volite narodnu muziku...
— Obožavam je!
Objasnite nam čime vas je folklor toliko osvojio?
— Kao prvo, zbog toga što je narodna muzika tako neverovatno lepa, pozitivna... Sviđaju mi se reči, polifonija, veoma složeni ritmovi. To je jedina muzika koja je napisana za dušu. Mnogo je komercijalne muzike, kao i muzike koja je komponovana da bi ostala u večnosti. A narodna muzika je stvorena da bi se pevala i da bi se uz nju plesalo. To je najjednostavniji i najefikasniji način da čovek uživa u muzici.
Da li ste imali priliku da čujete srpsku ili balkansku narodnu muziku?
— Veoma dobro poznajem bugarsku narodnu muziku, zatim tursku... Imam i mnogo diskova srpske narodne muzike, dvadeset pet godina sam to prikupljao.
Vodite i muzički festival „Muzika zemlje“, koji je posvećen narodnoj muzici.
— To je upravo povezivanje narodne muzike s klasičnom. Najjednostavniji primer je „Dumka“ Čajkovskog. To je apsolutno narodna muzika. Dosta klasike je napisano pod uticajem folklora. Naročito kod ruskih kompozitora — Čajkovskog, Rimskog-Korsakova, ranog Stravinskog...
Vodite jedan izvanredan projekat — „Art gradić“, u kom učestvuju brojni istaknuti ruski umetnici. Šta je njegova osnovna ideja?
— Projekat je sada već u fazi postepene realizacije. Našli smo teritoriju u Podmoskovlju, na kojoj će biti izgrađen gradić koji će biti alternativa savremenom gradu. Čoveka koji živi u gradu nešto vuče ka prirodi, a čoveka koji živi u prirodi nešto vuče ka gradu. Rezultat je da je čovek sve vreme nezadovoljan. A mi pokušavamo da stvorimo prostor na kom bi bili i priroda, i grad, sve zajedno. Tu bi bili teatar, muzeji, ali i priroda sa svih strana. Nema visokih zgrada, samo kuće u raznim stilovima. Imamo već pet ili šest projekata tih gradova. Izgradnja će početi za nekoliko meseci. Tako nešto već postoji kod vas, kod Kusturice. Potpuno se slažem s njim. I ja smatram da je budućnost u nekoj vrsti sjedinjavanja festivala, muzike, prirode, jer grad već počinje pomalo da se guši. Što više bude takvih ostrvaca, to bolje.
Da li ste bili u prilici da posetite Drvengrad i Andrićgrad?
— Nisam, jer se svake godine taj festival (muzički festival „Kustendorf klasik“ u julu) održava u vreme muzičkog festivala „Letnje večeri“ u Jelabugi koji ja vodim, tako da nikako ne uspevam da dođem kod Kusturice, nažalost.
Sada živite u Moskvi, pre toga ste godinama živeli u Londonu i Briselu. Možete li da uporedite život u Evropi i Rusiji? Kako vam se danas čini Moskva?
— Moskva mi se dopada najviše, jer sam se rodio u tom gradu, tu se govori mojim jezikom. U Evropi mi se sada ne dopada jedan veliki problem, a to su narkotici. Omladina previše koristi narkotike i zbog toga ima mnogo problema. Naravno, život u Evropi je udoban i komforan, ali ovo je ogroman problem i, iskreno rečeno, ne znam kako će biti rešen. To je zaista užasno! Na primer, moja ćerka živi u Londonu i priča o tome da čovek, ako ne koristi neki narkotik, prosto nema prijatelje. I u Moskvi omladina konzumira narkotike, ali ljudi mogu da biraju s kim će da budu. U Londonu, ako ne uzimaš „ekstazi“ ili LSD, kao da nisi deo društva.
A kako vidite odnose Rusije i Evrope, pratite li vesti?
— Svađaju se, strašno se svađaju. (smeh) Verovatno je potrebna nekakva energija, da se nešto događa, inače bi bilo suviše dosadno na ovom svetu.
Nemate probleme zbog toga što ste ruski umetnik kada nastupate u Evropi?
— Ne, apsolutno ne! Isto kao što ni stranci koji nastupaju u Rusiji nemaju takvih problema. To je politika, a ovo je nešto sasvim drugo. Često nastupam u Gruziji, gde sada ima mnogo političkih tenzija i sukoba, ali kada razgovarate s njima, ne osećate to. Isto je kada Francuzi ili Englezi dođu u Rusiju — osećaju se odlično. A na političkom nivou, da, tenzije postoje, stalno se svađaju. To su, jednostavno, neki geopolitički procesi na koje muzika i umetnost ne mogu nikako da utiču. Tako je uvek bilo.
Čuli smo šta mislite o dirigentima, a koga volite da slušate od svojih kolega, pijanista, violinista, drugih solista?
— Od pijanista volim da slušam Pletnjova, on je veoma interesantna ličnost, izuzetan je. Veoma je mnogo mladih talentovanih muzičara, sve se nekako kreće i razvija. A što se dirigenata tiče, baš ih ne volim! U 99 odsto procenata to su neostvareni solisti. U nekom trenutku oni shvate da ne mogu dobro da sviraju klavir, violinu, violončelo, i onda počinju... Ma, neka idu s milim bogom!
