Najviše pažnje javnosti, kao paradigma stanja u kojem se nalazi Alijansa, privukao je snimak kanadskog premijera Džastina Trudoa, njegovih kolega iz Velike Britanije i Holandije Borisa Džonsona i Marka Rutea i predsednika Francuske Emanuela Makrona, koji se na prijemu, nesvesni kamere iza njihovih leđa, podsmevaju američkom predsedniku Donaldu Trampu. Tramp će potom Trudoa nazvati „dvoličnim“, otkazati završnu konferenciju za štampu i pre vremena odleteti nazad u Vašington. Bila je to prava diplomatska sapunica, prokomentarisao je američki Si-En-En.
Makronova dijagnoza
Uvrede su bile upućene i Makronu zbog toga što je u nedavnom intervjuu za magazin „Ekonomist“ ustvrdio da je NATO „doživeo moždanu smrt“. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uzvratio je Makronu rekavši da je moždanu smrt doživeo on, a ne NATO, a Tramp je Makronove reči ocenio kao „veoma, veoma pogane“ i „veoma neučtive“.
Upravo je ta Makronova dijagnoza, od koje on nije odstupio ni tokom dvodnevnog samita u Londonu, i lebdela nad okupljanjem lidera Zapadne vojne alijanse. „Makron je u pravu oko moždane smrti NATO-a. NATO je sada zombi alijansa“, komentar je poznatog „Kejto instituta“ iz Vašingtona, a na sličnom tragu i „Vašington post“ opominje: „NATO je na aparatima za održanje života.“
Tranzicija ka post-NATO svetu
Nasuprot svemu ovome, međutim, završna deklaracija s londonskog okupljanja prosto zrači optimizmom i verom u svetlu budućnost NATO-a, „najsnažnijeg i najuspešnijeg saveza u istoriji, čiji su temeljni principi solidarnost, jedinstvo i kohezija“, sve to uz potvrdu „trajne transatlantske veze između Evrope i Severne Amerike, kojoj glavnu pretnju predstavljaju agresivni postupci Rusije“.
A opet, ukazuje „Kejto institut“, „umesto deklamovanja sve irelevantnijih klišea o transatlantskoj solidarnosti, učesnici NATO samita trebalo bi da započnu važnu tranziciju ka post-NATO svetu“. Pored ostalog i zato što, upozorava „Vašington post“, NATO „možda neće preživeti ako Tramp ostane na funkciji još pet godina“, što i nije sasvim ekstravagantna teza ako se ima u vidu da je Džon Bolton, doskorašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, na jednom zatvorenom skupu otkrio da bi predsednik SAD u narednom mandatu mogao da povuče Ameriku iz NATO-a.
Da li se NATO zaista nalazi na raskršću, ili za zdravlje Tog sedamdesetogodišnjaka ne treba da brinemo? Može li „zombi alijansa“ da prevaziđe probleme s kojima se suočava? I kako bi izgledao svet posle NATO-a?
To su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali naš nekadašnji šef diplomatije Vladislav Jovanović i saradnik Instituta za evropske studije Dušan Ilić.
Koliko god da su opisi NATO-a kao zombi alijanse koja se nalazi na aparatima za održavanje života dramatične, kaže Vladislav Jovanović, činjenica jeste da se NATO već duže vreme može smatrati ozbiljnim bolesnik.
„Da li je na umoru, ili će bolest još dugo potrajati i potpuno ga onesposobiti, to ne znamo, ali znamo da je on izgubio razlog svog postojanja još kada se raspao Varšavski ugovor, posle čega se i dodatno kompromitovao kao odbrambena alijansa agresijom na našu zemlju, kojom je prvi put izašao iz zone svoje odgovornosti i definitivno postao intervencionistička sila, pretorijanska garda Amerike, čija je svrha očuvanje hegemonije jedine tadašnje supersile.“
Neizvesna posvećenost članu 5
U završnoj deklaraciji londonskog samita naglašava se „uzvišena posvećenost“ članu 5 Vašingtonskog ugovora, koji kaže da napad na jednu članicu Alijanse predstavlja napad na sve njih. Međutim, ukazuje „Vašington post“, na direktno pitanje da li bi Sjedinjene Države priskočile u pomoć NATO saveznici koja kasni s uplaćivanjem svog dela doprinosa, Tramp je u Londonu odbio da odgovori potvrdno. A i Makron je, na pitanje da li je član 5 i dalje relevantan koliko je bio, kratko odgovorio: „Ne znam.“
„Tramp je još pre više od godinu dana uvredio Crnu Goru tako što je odbacio mogućnost da joj priskoči u pomoć ako bude napadnuta... A ako se napusti princip ’svi za jednog, jedan za sve‘, onda to tu organizaciju počinje da nagriza iznutra jer je čini bespotrebnom, što će zauzvrat naterati članice NATO-a da zaštitu potraže negde drugde“, podseća Vladislav Jovanović.
Ipak, skreće pažnju Dušan Ilić, „sve članice NATO-a projektovane su da budu deo tog zapadnog sveta, kako u bezbednosnom tako i u političkom smislu, te je teško očekivati da će ih Amerika olako prepustiti nekome drugom, baš kao što ni manje članice tog pakta, poput Crne Gore, nemaju unutrašnjeg kapaciteta za eventualnu odluku da se izvuku iz te strukture.“
Tvrdnja Džona Boltona
A da li je zamisliv scenario prema kojem bi se sama Amerika povukla iz svog vojnog pakta? Uoči londonskog samita NATO-a, naime, televizija En-Bi-Si otkrila je da je na jednom skupu, održanom bez prisustva javnosti, koji je u novembru u Majamiju upriličila banka „Morgan Stenli“, doskorašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton upozorio da bi, ako osvoji drugi mandat, Tramp mogao da „povuče Ameriku iz NATO-a i drugih međunarodnih saveza“.
„To nije sasvim isključeno, jer je Tramp još na početku svog prvog mandata rekao da je NATO zastareo i da je izgubio svoju svrhu. S druge strane, uprkos predizbornim najavama detanta s Rusijom, Tramp je nastavio da zaoštrava odnose sa tom zemljom, što unosi ozbiljne nejasnoće u pogledu njegovih stvarnih namera i mogućnosti“, smatra Jovanović.
Štaviše, dodaje Dušan Ilić, dodatnu otežavajuću okolnost za ovakav razvoj događaja predstavlja i činjenica da „upravo Amerika od NATO-a ima najviše koristi, počevši od svojevrsne članarine koju NATO članice uplaćuju kroz svoje vojne izdatke“.
U svakom slučaju, dok čeka ishod američkih predsedničkih izbora i izbore koje će Tramp napraviti ako osvoji drugi mandat, sadašnji problem svoje „moždane smrti“, na koji je ukazao Makron, NATO je za svoj 70. rođendan pokušao da reši dogovorom o povećanju izdvajanja za vojne budžete do nivoa od dva odsto BDP-a koji Tramp zahteva. Međutim, Ted Gejlen Karpenter iz „Kejto instituta“ napominje da „problemi NATO-a idu mnogo, mnogo dalje od puke podele troškova. Veća finansijska podrška evropskih članica jednaka je lečenju smrtne bolesti aspirinom“. U „Vašington postu“ on piše i da je glavni problem NATO-a, zapravo, „težnja Evrope za neutralnošću“.
„Evropa verovatno želi da se osamostali u odnosu na SAD, takve tendencije postoje i u Nemačkoj i u Francuskoj, ali to nije realno u narednom periodu zbog same prirode imperijalne logike i težnje onoga koji je na vrhu da tu i ostane. Zapad, koliko-toliko, i dalje tu opstaje, i ne verujem da će evropske države same podrivati tu poziciju sve dok je Zapad u celini ne izgubi“, komentariše Dušan Ilić.
„Evropa je do sada uživala koristi od statusa mlađeg brata Amerike, ali sada dolazi u situaciju da bude potpuno zaobiđena i stavljena u kategoriju drugog reda zbog formiranja drugih centara moći — uz Ameriku tu su Rusija i Kina, uskoro će im se pridružiti i Indija — što Evropu dovodi u realnu opasnost da je u skoroj budućnosti niko neće uvažavati kao svetsku silu. Zato ona i želi da stane na sopstvene noge i da i sama bude jedna od onih koji će odlučivati o novom svetskom poretku. A to će teško ostvariti u okviru NATO-a kakav je on danas“, zaključuje Vladislav Jovanović.
