„Slučaj Račak“ ponovo je u žiži javnosti. Bivši ministar uprave i lokalne samouprave Ivan Todosijević osuđen je u Prištini nepravosnažno na dve godine zatvora zato što je za zločin u Račku rekao da je izmišljen, a zbog izjave da je Račak isfabrikovan, protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića prištinski advokat Tom Gaši podneo je krivičnu prijavu zbog “podsticanja nacionalne, rasne, verske ili etničke mržnje, razdruživanja ili netrpeljivosti”.
Upravo Račak bio je i neposredni povod za NATO agresiju na SRJ 1999. godine.
O Račku, ali i o Hašimu Tačiju, Fatmiru Ljimaju i svemu što je proživela od NATO agresije do danas, Danica je zapisala u knjizi pod naslovom „Sudija u ratu i miru“. Kako kaže u razgovoru za Sputnjik, reč je o istorijskom romanu u kojem je kroz ličan, profesionalni i porodični život, htela da prikaže situaciju na Kosmetu nastalu delovanjem albanskih separatista i terorista.
Da li se sećate gde ste bili u vreme početka bombardovanja SRJ?
— Sa svojom porodicom u stanu u Prištini. Vest da je počela NATO agresija čuli smo preko TV. Svi smo bili u šoku i nismo mogli da poverujemo da se to dešava mimo bilo kakve odluke. Nismo na to bili spremni iako se o tome pričalo. Mislili smo da za to nema razloga jer Ujedinjene nacije nisu raspravljale. Bombardovanje je za nas bilo veliko iznenađenje i bili smo nespremni. Nismo verovali, ne samo mi, već i naši prijatelji, da ćemo 78 dana, koliko je trajalo bombardovanje, provesti u takvim uslovima u kakvim smo bili.
Prva ste Srpkinja koja je uspela da uđe u Račak. Šta ste tamo zatekli?
— Račak i istraga koju sam sprovodila u tom slučaju, iako imam iza sebe dugogodišnju karijeru, bili su jedan od najkomplikovanijih u mojoj sudskoj praksi. Zašto? Slučaj Račak desio se na našoj teritoriji u trenutku kad su na njoj bili prisutni strani posmatrači, verifikaciona misija OEBS-a na čelu sa Vilijamom Vokerom. Imala sam teškoća sa njima jer su pokušali da me spreče da sa mojim istražnim timom uđem u Račak, zato što su već unapred imali isplaniran scenario. Voker je već izašao sa izjavom u javnost da se u Račku 15. janura 1999. desio masakr nad nedužnim civilnim stanovništvom koji su navodno počinile srpska vojska i policija. To je bila izmišljena izjava.
Vi ste ipak bili uporni…
— Kada su videli da nemam nameru da odustanem, krenuli su da me ubeđuju, pritiskaju, pa čak i da raspravljaju sa mnom kako ja ne mogu da uđem u Račak. Ponudili su mi da samo ja i sudski veštak bez naše policije i iz pratnju iz Verifikacione misije uđem u selo, što, normalno, nisam prihvatila. Rekla sam im da je u pitanju teritorija države Srbije i da se primenjuje zakon o krivičnom postupku naše države tako da stranci ne mogu da određuju ko će da ide na uviđaj, a još manje da oni kao stranci vrše uviđaj. Rekla sam im da je njihova uloga posmatračka, a ja kao istražni sudija odlučujem da idem na uviđaj, sa ili bez njih.
Kakva je bila njihova reakcija?
— Prvog dana 15. januara mi smo krenuli na uviđaj bez njih, sa svojim timom i u pratnji naše policije koji su po zakonu dužni da obezbede lice mesta dok se vrši uviđaj. Krenuli smo i ušli u Račak, ali tog prvog dana pronašli smo veliku količinu naoružanja i uniforme koja je ostala iza terorističke OVK. Sve smo to na licu mesta popisali i fotografisali i izdali nalog da se prebaci u stanicu milicije u Štimlju, to jest, u SUP Uroševac. Taj prvi dan nismo uspeli da obiđemo ceo Račak, jer su teroristi OVK pucali na nas. Policija mi je rekla da je rizično da idemo dalje. Vratili smo se nazad i pokušali smo da u selo uđemo sutradan. Vokerov zamenik ponovo je pokušao da nas spreči, imali smo žučnu raspravu i u narednim danima OVK je kad god bismo pokušali da uđemo u selo pucao na nas. Tek smo posle tri dana, 18. janura, uspeli da uđemo u selo i tamo smo u džamiji pronašli 40 tela. Među njima jednu ženu i jednog mladića starog 17 godina.
Kako vam je to uspelo s obzirom da je Vokerova misija bila izričito protiv i da su selo na oku držali pripadnici OVK koji su na vas pucali?
— Moja je dužnost i obaveza bila da utvrdim istinu — da li je bio masakr ili ne! Sa sobom sam povela ekipu stranih novinara i sve što sam ja videla, videli su i oni. Sudski veštak koji je bio sa mnom, profesor Dobričanin izvršio je neposredni vizuelni predmet tela i odmah je dao mišljenje — da nema tragova zlostavljanja na bilo kojem telu, još manje da je u pitanju masakr, kako je to Voker predstavio. Sve je fotografisano i obeleženo, posle čega sam dala nalog da se tela transportuju u hladnjaču i da se odmah lociraju u Institut za sudsku medicinu u Prištini. Sutradan sam dala nalog za obdukciju, u kojoj su pored našeg tima patologa i sudskih veštaka učestvovali i beloruski i finski tim.
Šta je obdukcija pokazala?
— Posle završene obdukcije, zaključak srpskog i beloruskog tima, a i stručni tim iz Finske se sa tim složio, bio je jedinstven — smrt je nastupila od povreda zadobijenih iz vatrenog oružja i nije bilo tragova da je nad njima izvršen bilo kakav masakr i povreda koje ka tome vode ni pre ni posle smrti. Dobila sam izveštaj od beloruskog, ali ne i od finskog tima, što je prema našem zakonu trebalo da bude urađeno.
Finski tim je predvodila Helena Ranta, koja je pre nekoliko godina potvrdila da u Račku nije bilo masakra. Zašto je to u startu prećutala?
— Tada se pravdala da će njen tim da napravi poseban izveštaj koji će naknadno da donese, tačnije, posle mesec dana. Nismo znali koji je razlog za takav stav. Posle tih mesec dana došla je u Prištinu, bez dogovora sa mnom, a ja sam ta koja je odredila veštačenje i dala nalog za obdukciju. Bila je dužna da mi preda izveštaj, a ona je na konferenciji za štampu iznela svoje mišljenje koje je bilo suprotno onome što je utvrđeno na obdukciji. Ta njena neistina je posle dugog niza godina, kada ju je valjda izdala savest, pretočena u knjigu u kojoj je obrazložila da je bila pod Vokerovim pritiskom da predstavi izveštaj kakav je predstavila, a koji je podržao Vokerovu verziju. Njeni stvarni rezultati su se poklopili sa našim.
Bili ste i svedok u Haškom tribunalu. Tužilaštvo je tražilo da budete u njihovom timu. Kako se ta „saradnja“ završila?
— Optužnice u kojima su bili naši, počevši od Slobodana Miloševića, pa do naših generala vojske i policije, na teret su im stavljale Račak. Pošto sam bila jedini svedok koji je bio verodostojan i jedini istražni sudija koji je izašao na lice mesta, prvi kontakt sa mnom imalo je u stvari Tužilaštvo iz Haga. Dolazili su u Beograd da uzmu moju izjavu, nisam prihvatila da me u kući saslušavaju, već u njihovim službenim prostorijama na Dedinju. Međutim, moja izjava nije im odgovarala, jer je OVK za mene bio deo terorističke bande i to sam dokazala — od prikupljenog oružja do obdukcije. Oni su i dalje zastupali Vokerovu verziju da su to bili nedužni seljani i civili. Sa tim nisam mogla da se složim, jer imam dokaze da su to bili teroristi. Tako da nisam bila svedok Tužilaštva, ali zato sam bila svedok odbrane.
Svedočili ste u odbrani Slobodana Miloševića i to u slučaju Račak. Kakav je bio epilog?
— Dokazala sam istinu koju sam utvrdila i epilog je da je Račak izbačen iz svih optužnica koje su Srbima stavljane na teret.
Vodili ste osim Račka i slučaj Klečka, ali i procese protiv Hašima Tačija i Fatmira Ljimaja…
— Što se tiče Tačija, do 1997. godine sam sprovodila istragu u predmetu gde je bilo 15 okrivljenih za krivično delo terorizma. Od tih 15 samo je za dvoje-troje postupak pokrenut, a Tači je bio u bekstvu i za njim i za ostalima koji su bili u bekstvu raspisana je i poternica i određen pritvor. Taj krivični postupak je završen, podignuta je optužnica i doneta prvostepena presuda koja je bila pravosnažna. Tači je u tom predmetu bio osuđen za terorizam na deset godina zatvora. Kaznu nikad nije izdržao niti je lišen slobode. Što se tiče Klečke, bila sam na licu mesta na uviđaju gde sam pronašla dokaze da je u tom delu izvršen strašan zločin nad Srbima i to nad civilima, deci, ženama, starcima. Njih su teroristi zlostavljali, mučili, silovali, ubijali, a njihova tela bacali u krečanu gde su ih spaljivali. Na terenu smo tada pronašli ljudske kosti, sve smo to prikupili, a pronašli smo i logor gde su bili zatvoreni i zlostavljani.
Šta se desilo sa onima koji su okrivljeni za slučaj Klečka?
— Protiv dvojice braće Mazreku podignuta je optužnica, postupak je vođen u Nišu i doneta je prvostepena presuda kojom su bili osuđeni na 20 godina zatvora. Ali u žalbenom postupku Vrhovni sud je tu presudu ukinuo i odlučio da njih dvojica ostanu u pritvoru dok se ne donese pravosnažna presuda u tom predmetu. U međuvremenu, 2003. godine naša tadašnja Vlada odlučila je da izvrši razmenu zatvorenika, da se Srbi koji su bili u zatvorima na Kosovu prebace u Niš, a Albanci iz niškog zatvora u Prištinu. Svi Albanci iz niškog zatvora prebačeni su u Prištinu, a nijedan Srbin nije iz zatvora u Prištini prebačen u Srbiju. Braća Mazreku su bili u toj grupi i u Prištini su ih dočekali kao heroje. Postupak za Klečku do danas nije završen.
Vilijam Voker je nedavno bio na Kosovu. Kada ste Vi poslednji put bili na Kosovu?
— U junu 1999. posle Kumanovskog sporazuma, iz državne službe dali su mi do znanja da napustim Prištinu. Ja sam i ranije od OVK dobijala pretnje zbog mog rada, a kada su mi rekli da moram da odem to sam i uradila. Ispalo je da su bili u pravu, jer samo tri dana pošto sam otišla iz Prištine, u zgradu Okružnog suda u Prištini došli su OVK i KFOR i tražili me. Predsednik suda rekao je da sam na godišnjem odmoru. Pitali su kad se vraćam i da li možda on zna gde sam. Rekao je da ne zna ništa. Međutim, otišli su u moju kancelariju, uzeli sva dokumenta, predmete koje sam vodila i koja su pronašli, i bez popisa ili bez nečije dozvole, uz oružanu pratnju, odneli. Od tada nisam bila u Prištini, i ne smem ni da idem.
Mislite li da bi Voker mogao i krivično da odgovara?
— On nije napravio scenario samo na Kosovu i Metohiji, već je tako radio gde god da se pojavio. Strašno je što niko iz NATO-a nije odgovarao, jer su bez odobrenja i odluke UN bombardovali jednu državu. Tužno je i žalosno to što je Voker bio i sada u januaru u Račku kad je bila godišnjica, kao i to što su mu tamo podigli spomenik. Podigli su spomenik čoveku koji je napravio scenario da se bez ikakvog razloga bombarduje SRJ.
Da li ste imali nekih poteškoća zbog svega što ste radili? Vaša istraga o Račku nije smetala samo međunarodnom faktoru, čini mi se…
— Godine 2009. bio je opšti reizbor sudija u Srbiji, jer je formirana nova mreža sudova. Tada sam bila istražni sudija u Kragujevcu i kao i sve moje kolege sam konkurisala, ali nisam bila na spisku izabranih sudija, već na spisku neizabranih, što je za mene bio šok. Razlog da ne budem reizabrana upravo je slučaj Račak i to što sam svedočila u Hagu. To su mi zamerili stranci, a te razloge prihvatio je i tadašnji Visoki savet sudstva.
Kako danas gledate na sve što je iza Vas?
— Meni je žao što nisam u Prištini, ali viša sila je u pitanju. Od samog početka Albanci su imali podršku. Posle Račka inscenirali su humanitarnu katastrofu. Moje prve komšije Albanci iz Prištine u to vreme su nam iz čista mira govorili da moraju da odu iz stana, jer su dobili takav zadatak! Stvorene su veštačke kolone i isfabrikovana je humanitarna katastrofa. Niko ih nije terao, sve je bilo inscenirano da bi se opravdalo NATO bombardovanje.
Opširniji intervju sa sudijom Danicom Marinković možete da slušate u nedelju 21 sat na talasima Studija B u emisiji „Sputnjik intervju“.
