Bilo je i ranije sličnih dokumenata u različitim formama, sa pozivima da se brane „dejtonska prava“ srpskog entiteta, ali do sada to nije učinjeno ovako sveobuhvatno, sistemski i argumentovano.
Pred drugi entitet, dva preostala konstitutivna naroda i međunarodnu zajednicu stavljen je jednostavan izbor: ili će se „dejtonska struktura“ poštovati ili BiH više neće postojati.
BiH postoji „saglasnošću Republike Srpske“ (član 4); ako se pokušaju izmene mimo volje srpskog naroda pristupiće se „donošenju novog Ustava“ koji će podrazumevati „povrat oduzetih nadležnosti i funkcionisanje u skladu sa Dejtonskim sporazumom“ (član 6).
Zbog toga će sve nadležne institucije pripremiti informacije „o okolnostima i aktivnostima koje su dovele do donošenja odluke o davanju saglasnosti Republike Srpske na sporazume o formiranju Zakona o odbrani BiH, Zakona o indirektnom oporezivanju BiH, Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom savjetu BiH, kao i drugih zakona kojima su derogirane nadležnosti Republike Srpske“ (član 7).
Ovlašćene su izvršne entitetske vlasti da „pokrenu reformu institucija pravosuđa na nivou BiH“ (član 18); zadužena je Vlada „da analizira efekte neustavnih prenosa nadležnosti sa entiteta na nivo BiH“ i „da izvrši pripreme kako bi se omogućilo eventualno izdvajanje iz PDV sistema BiH“ (član 19).
Naposletku, „Narodna skupština Republike Srpske će, shodno poštovanju suvereniteta i vladavine prava, pokrenuti inicijativu za ukidanje Kancelarije visokog predstavnika“ (član 14).
Hoće li umeti da pročitaju?
Sve je napisano jasno i nedvosmisleno i pravno utemeljeno, između ostalog, i na odluci Venecijanske komisije iz juna 2005. godine. Samo je pitanje: hoće li to oni koji trebaju umeti da pročitaju? Jer, arhitektama „dejtonske građevine“ nije bio cilj da se ona dugoročno održi.
Mirovni sporazum poslužio je za zaustavljanje rata, zatim je trebalo postepeno kruniti entitetska ovlašćenja i prebacivati ih na Sarajevo, sve dok Republika Srpska ne ostane „politička ljuštura“, forma bez suštine. Za zapadne diplomatije i visoke predstavnike koji su dolazili (čast izuzecima, poput Lajčaka), važniju stvar je predstavljao Vašingtonski sporazum iz marta 1994. godine, nego Dejtonski iz novembra 1995. godine.
Jukićeva pouka
U dnevničkim beleškama iz tog marta 1994. godine Emir Kusturica navodi kako je Bil Klinton na svečanosti potpisivanja sporazuma o osnivanju Muslimansko-hrvatske federacije citirao „poznatog bosanskog pisca Jukića“. Citat je kratak: „Junaci su samo oni koji znaju kako živeti sa svojom braćom“. Kusturica odlično primećuje da je Jukić „pisao o ljubavi, toliko potrebnoj muslimanima i Hrvatima (pošto su se u drugom činu ovog rata propisno klali)“. O njemu Ivo Andrić piše: „Jukić je blagorodna budala. Njegovo srce goni ga da traži pravdu i slobodu.
Tako se obrao u javnom životu i došao u dodir sa političarima i vojnicima. Sada on, u svojoj naivnosti, misli da su i njih pokrenule i dovele iste pobude kao i njega, i da će, koristeći njihovu vlast i silu, moći postići ono što želi“. Fra Ivan Franjo Jukić, slovenofil, romantičar, posvećen ideji zajedničke borbe svih koji govore istim jezikom za oslobođenje od otomanskog jarma, na kraju je završio najpre u carigradskom izgnanstvu, a potom i u apsani.
Odlukom i voljom Omer-paše Latasa. Neverovatno — i Latasa je Jukić dočekao raširenih ruku, čak mu posvetio „slavodobitnicu“, ubeđen da zajedničko poreklo ima veću težinu od beglerbegluka. Naivan, nerealan, bez spoznaje o tome kako funkcioniše „sistem“, bez saveznika u politici.
Alija Izetbegović je u poslednjem intervjuu, datom iz bolničkog kreveta Senadu Hadžifejzoviću, podvukao: „To će istorija odrediti, ali Klinton je veliki predsednik i veliki čovek“. Klinton ga je ubedio da će, pre ili kasnije, sve biti u redu.
Tuđman je tada u Vašingtonu verovatno dobio „zeleno svetlo“ za organizovanje najvećeg etničkog čišćenja u Evropi nakon Drugog svetskog rata i likvidaciju Republike Srpske Krajine. Zauzvrat, odustao je od hrvatskog entiteta u BiH i prihvatio Federaciju sa muslimanskom većinom. Zbog toga je Klinton spomenuo Jukića.
Zatočenici obećanja iz Vašingtona
Istorija će biti tumačena prema citatima koje biraju u Vašingtonu. Stabilna većina u Federaciji nadglasaće Srpsku i utiraće put ka amortizaciji, a potom i eliminaciji srpskog uticaja. Zato se uporno derogira Dejtonski sporazum, uz stalne pokušaje da se „stanje na terenu“ upodobi sa „vašingtonskim zaključcima“. Otuda i „bonska ovlašćenja“, mnogobrojni „reformski procesi“ i zahtevanje strukturnih promena koje iziskuje „evroperspektiva“.
Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako je obećano Izetbegoviću. Republika Srpska se, uprkos svemu, održala. „Dejtonska struktura“ je proizvod krvavog trogodišnjeg građanskog rata, zbog toga su pale žrtve i bilo je velikih stradanja. To je garancija da neće biti majorizacije i diskriminacije. Kako da se Srbi odreknu toga? I zbog čega da se odreknu?
„Dejton“ će biti sprovođen ili uz saglasnost ostalih zainteresovanih strana ili bez njih. Ako to ne bude moguće ni u jednoj varijanti, neće više biti ni BiH. Sviđalo se to nekome ili ne — to je budućnost.
A najveća odgovornost za sve što se nakon toga može dešavati, pre svega, će biti na onima koji i dalje žive u prošlosti. Koji su zatočenici obećanja iz 1994. godine. Koji i dalje misle da će se BiH uređivati po vašingtonskom, a ne dejtonskom obrascu. Koji daju prednost Jukiću, a ne Andriću i Selimoviću ili Kočiću i Lubardi. Koji veruju u „veliku ulogu“ Klintona, zaboravljajući ulje na platnu sa zida kuće Džefrija Epstajna, na kom je bivši predsednik prikazan u plavoj haljini i crvenim cipelama sa visokim potpeticama.
Sve se promenilo za poslednjih četvrt veka, pa i slika o Klintonu. U ovim okolnostima, Republika Srpska ne može biti poražena, kakav god da je rasplet. Skupština Republike Srpske trasirala je put za dalje nastupanje.
