O toj smeni epoha u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ razgovarali smo sa profesorom Fakulteta političkih nauka Slobodanom Samardžićem i bivšim dopisnikom „Politike“ iz Nemačke Miroslavom Stojanovićem.
Nemačka je izgubila dva svetska rata, dugo je bila podeljena zemlja, a danas je evropski lider. Ipak nema kapacitet da postane svetska sila. Prepreka je to što nije stalna članica SB UN i nema dovoljno veliku vojsku — najsažetija ocena pozicije posle pada zida Nemačke koju su naši sagovornici istakli.
Dovoljno je vremena prošlo da se sa distance i bez emocija sagleda pad Berlinskog zida, koji je doveo do mirnog ujedinjenja dve Nemačke. Nažalost, posle tog ujedinjenja usledio je krvavi sukob u SFRJ. Do raspada Jugoslavije neminovno bi došlo, ali je sasvim sigurno da je ujedinjena Nemačka taj proces ubrzala priznavanjem slovenačke i hrvatske nezavisnosti.
„Slučaj sa SFRJ je bio okidač koji je lansirao Nemačku u sferu evropskog vođstva, i to traje do danas. A kako će biti dalje, još ne znamo“, rekao je profesor Slobodan Samardžić.
Prva jaka karta — Jugoslavija
Nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović, podseća da je prva jaka politička karta koju je ujedinjena Nemačka bacila na evropski sto bila fatalna za nas.
„Neposredno pre ujedinjenja, Helmut Kol je nekoliko puta napominjao da je Jugoslavija statika Evrope i da tu ne treba ništa činiti jer su olujni vetrovi već šibali po Balkanu. Oni su osećali da je ujedinjenje Nemačke blizu, plašili su se da na Balkanu nešto ne bukne što bi to sprečilo. Međutim, posle ujedinjenja, postali su arogantni, unutrašnja kriza u SFRJ je uz pomoć spoljnih intervencija prešla u katastrofu. Onda je Nemačka nastupila sama protiv svih“, rekao je Stojanović.
On podseća da je Vašington bio protiv jednostranih poteza Berlina, da je generalni sekretar UN Perez de Kueljar preklinjao šefa nemačke diplomatije Hansa Genšera da ne priznaju Sloveniju i Hrvatsku. Mirovni pregovarač za SFRJ lord Karington poslao je zapomažuće pismo u kojem je naveo da ako Nemci priznaju Sloveniju i Hrvatsku, on više nema aduta da lidere jugoslovenskih republika zove za pregovarački sto.
Posledice još osećamo
Stojanović ocenjuje da se prilično jeftino barata tezom da smo bili slepi i da nismo sagledali šta se događa s padom Berlinskog zida. Da on nije doveo do rušenja jednog sveta koji je bio pravljen u vreme Hladnog rata, zid bi bio nacionalna tema.
„Pad zida ima međunarodne razmere upravo zbog toga što je došlo do unipolarnog sveta i jedna velika sila koja je ostala sama bez repera i orijentira počela je da se ponaša krajnje osiono i bahato, proizvodeći seriju razarajućih ratova. Amerika je sa trijumfalizmom pobednice Hladnog rata krenula u avanturu čije posledice još osećamo. U vreme Hladnog rata postojala je ravnoteža straha, posle toga došao je strah od neravnoteže, tako da reperkusije onoga što se posle pada zida desilo nisu više samo nacionalno pitanje Nemačke, iako su Nemci najviše profitirali“, kaže Stojanović.
Margaret Tačer lupila šakom o sto
On ističe kako, da nije bilo Gorbačova, ne bi do ujedinjenja ni došlo jer su Nemački partneri u samoj Evropi bili protiv te ideje. Stojanović kaže da je šef francuske diplomatije Rolan Dima ukazivao da Nemačka pokazuje aroganciju, a da je britanska premijerka Margaret Tačer bila žestoko protiv. Postojao je strah od nemačke moći i militarizacije.
„I u memoarima kod Kola piše da je Tačerova lupila šakom o sto i rekla ’dva puta smo vas porazili i digli ste se na noge!‘ Pokušala je da animira francuskog i američkog predsednika, Fransoa Miterana i Džordža Buša, da budu protiv ujedinjenja. Ali, svi su računali da će to sprečiti Gorbačov, da oni ne bi prljali ruke. Gorbačov je, međutim, dao signale da će prihvatiti ujedinjenje“, priča Stojanović.
Nesporno je da je Nemačka moćna zemlja i da bi njen uspon devedesetih usledio sa ujedinjenjem ili bez njega.
Samardžić ocenjuje da bi i Zapadna Nemačka samostalno u Evropskoj uniji postala politička sila, ali da je sa ujedinjenjem to išlo mnogo brže. Profesor FPN-a smatra da je EU benevolentno gledala na proces ujedinjenja.
„Dve stvari su bile važne — da se stvar obavi što brže i da sami snose troškove. Ali ne bi se sve tako brzo dogodilo da Miahil Gorbačov nije dao zeleno svetlo. Lider Sovjetskog Saveza je jula te godine na Parlamentarnoj skupštini saveta Evrope govorio o slobodnom izboru društvenog i političkog sistema u zemljama socijalističkog lagera. To je bio znak da oni preuzmu odgovornost na sebe i da ih Moskva neće tutorisati“, ukazuje Samardžić.
