Krajem oktobra britansko društvo užasnula je vest da je u Eseksu 25-godišnji vozač kamiona prevozio u hladnjači 39 tela — osam žena i 31 muškarca koji su se verovatno ugušili. Pred istražnim organima stoji zadatak da utvrde odakle su došli, gde su se uputili i zbog čega.
Putovanje sa smrtnim ishodom
Najpre se pretpostavljalo da su žrtve kineski državljani. Međutim, pojavile su se informacije koje ukazuju na to da su žrtve bile poreklom iz Vijetnama, jedne od glavnih zemalja odakle stižu ilegalni radnici u Veliku Britaniju. Nekoliko porodica iz Vijetnama obratilo se vlastima jer su članovi njihovih porodica otputovali u inostranstvo i prestali da se javljaju. Policija utvrđuje da li su se neki od njih nalazili u „hladnjači smrti“.
Jedna od žrtava, 26-godišnja devojka sa prezimenom Fam, dan ranije je napisala porodici poruku u kojoj se oprostila rečima da se guši i umire. Od tada porodica nije više stupila u kontakt sa njom.
Prema pisanju medija, porodica devojke je platila 30.000 funti (oko 35.000 evra) agentima koji se bave prevozom ljudi u evropske zemlje. Roditelji druge navodne žrtve su rekli da su za putovanje sina dali poslednji novac.
Organizacija „Vijethom“, koja predstavlja zajednicu vijetnamskih migranata u Velikoj Britaniji, podelila je fotografije nestalih ljudi. Iz policije u Eseksu su saopštili da se ranije nisu susretali sa tako masovnim procesom identifikacije žrtava. Morali su da pribegnu standardima Interpola, da prikupe DNK podatke i uzimaju otiske prstiju.
Na kraju su ipak uspeli da utvrde određene detalje. Kamion je dopremljen u britansku luku Puflit, dok je hladnjača iznajmljena u kompaniji „Global trejler rentals“ 15. oktobra. Iz Irske je hladnjača stigla u Vels, a zatim je prebačena na francusku obalu. Nakon što je napustila belgijski grad Zebrug 22. oktobra, hladnjača je prebačena preko Lamanša i našla se u Puflitu. Tu je 23. oktobra spojena sa kamionom, a noću je kamion napustio grad.
Ubrzo nakon toga policija je primila poziv, a od koga — nije utvrđeno. Vozač kamiona Moris Robinson je uhapšen, a on je tvrdio da nije znao da se u hladnjači nalaze tela.
Uhapšen je i vozač koji je dopremio hladnjaču do Zebruga. Još dve osobe su puštene uz kauciju, dok je objavljena potraga za dvojicom muškaraca. Svi su optuženi za ubistvo 39 osoba.
Uzaludna borba
Tragedija je uznemirila britansko društvo ne samo zbog toga što se zemljom kretao kamion sa desetinama mrtvih osoba. Vesti o migrantima koji se ilegalno krijumčare preko Lamanša, redovne su u novinama, a ovaj slučaj je bio samo kap koja je prelila čašu. Dugo se govori o problemu trgovine ljudima preko Evrope u Veliku Britaniju.
Prema izveštaju Nacionalne agencije za kriminal za 2018. godinu zabeleženo je 1.628 slučajeva kada su sami Britanci postali žrtve trgovine ljudima. Na drugom mestu su državljani Albanije — 947 slučajeva, dok je na trećem Vijetnam — 702 slučaja. Slede ih Kina, Rumunija, Sudan, Eritreja, Nigerija i Indija.
„Na sve to gledamo potpuno pogrešno. To je organizovani kriminal koji policija mora razbiti“, rekao je bivši komesar OEBS-a za borbu protiv ropstva u Velikoj Britaniji Kevin Hajland.
On se osvrnuo i na novu meru britanskih vlasti — da crvenim svetlima obeleže vladine zgrade kako bi privukli pažnju na problem trgovine ljudima.
„Kakva je svrha tog osvetljenja, kada se iza ugla nalazi salon za manikir ili auto-perionica, u kojima rade žrtve trgovine ljudima? Možda je bolje da potroše sredstva kako bi zatvorili te objekte?“, pita se Hajland.
Danas se najveća provincija Vijetnama Nge An smatra glavnim „izvorom“ ilegalnih migranata koji stižu u Veliku Britaniju.
Kriminalne bande tu pronalaze svoje žrtve. To su, po pravilu, mladi ljudi koji žele da otputuju u Evropu i zarade novac, ili roditelji koji svojoj deci žele bolji život u inostranstvu.
Agenti predlažu usluge prevoza za one koji žele da stignu u zapadne zemlje. U nadi da će se putovanje isplatiti, porodice ulažu i poslednji, s mukom zarađeni novac.
Prema informacijama Nacionalne agencije za kriminal, upravo građani Vijetnama najčešće završe među robljem. Neki od njih ulaze u Evropsku uniju peške. Drugi biraju avio-prevoz, što je znatno skuplja varijanta. Postoji i opcija da iz Hanoja dolete u Moskvu kao „strani studenti“. Odatle se kreću prema Istočnoj Evropi, a zatim automobilom ili hladnjačom do odredišta.
Šta nudi „obećana zemlja“
Putnici ne dobiju uvek udoban i siguran put, kao što im je obećano. Radnica u salonu za manikir je ispričala novinarima da su je sa ostalim putnicima u kamionskoj prikolici na granici polivali benzinom kako ih psi ne bi namirisali.
Ilegalni migranti završavaju u krojačkim fabrikama, u građevinskim kompanijama, salonima za manikir, farmama kanabisa i bordelima. Prva stanica su male prodavnice sa vijetnamskom robom koje su u vlasništvu sugrađana.
Našavši se u „obećanoj zemlji“, mnogi se susreću sa potpuno drugačijom stvarnošću od one koju su im opisivali agenti pre putovanja.
Neki su vrlo malo plaćeni, ili im je isplata neredovna, a pojedini su prinuđeni da se bave prostitucijom.
Zaposlenima na plantažama marihuane oduzimaju pasoše, a nemaju mogućnost da se obrate policiji jer ne govore engleski jezik.
Novinari i zakonodavne službe priznaju da je veoma teško prikupiti informacije o žrtvama.
Mnogi migranti se upućuju u Veliku Britaniju kako bi zaradili za život. Nadaju se boljem životu i ne žele da izgube priliku da zarade, uprkos rizicima i teškim uslovima. Stoga ne žure da razotkriju ilegalnu šemu, jer se uvek nadaju da će se desiti čudo i da će možda uspeti.
