O tome kada će se na karti Zemlje Franje Josifa pojaviti imena novih ostrva, gde se nalaze posmrtni ostaci članova grupe navigatora Valerijana Aljbanova, kako funkcioniše poruka u boci ... o napadu morža na gumeni čamac istraživača, ispričao je u intervjuu za „RIA Novosti“ načelnik hidrografske službe Severne flote, kapetan prvog ranga Aleksej Kornis.
— Ova ruta je bila zanimljiva sa stanovišta ideje o tome šta se dešavalo na arhipelagu otkad se aktivno istražuje. Velika količina informacija, različite specifičnosti, geografija — kako smo se više bavili ovom temom, došli smo do zaključka da bi bilo efikasnije sprovesti sistemsku studiju o određenim temama, na primer, o Valerijanu Aljbanovom ili o brodu „Sveta Ana“.
Već je objavljeno da je u vreme ekspedicije otkriveno pet novih ostrva i još mnogo drugih zanimljivosti. Kakav je njihov značaj?
— U zalivu Viza na Novoj Zemlji otkriveno je pet ostrva, od kojih su dva izuzetno mala — bukvalno 30 metara sa 30. Danas je teško proceniti njihov značaj i dugovečnost. Teoretski, bilo bi korisno izučavati kako se obrazuju i žive ova ostrva. Na osnovu takvih istraživanja možemo zaključiti kako nastaje život na Zemlji. Ova ostrva su se pojavila nedavno, oko 2014. godine, kada se glečer povukao. Posmatrao sam šta se sa njima dešava: prvo su se pojavile alge, na nekim delovima se formirao sloj humusa, pojavile su se ptice, prenosile biljke, a našli smo i ostatke foke koju je medved zgrabio.
Kada je reč o geografskom otkriću, meni je najinteresantnije ostrvo-poluostrvo Litrov, zbog istorijske pozadine njegovog otkrića. Ono se nalazi pored poznatog rta Tegethof, koji ima poseban značaj za celokupnu Zemlju Franje Josifa, zajedno sa rtom Flora. Pored njega su prolazile brojne ekspedicije. Smatrali su ga čas ostrvom, čas poluostrvom. Došao sam do zaključka da je ekspedicija koja ga je označila ostrvom, jednostavno izmislila taj podatak. Prvi koji je otkrio Zemlju Franje Josifa bio je Pajer, koji se tokom ekspedicije popeo na glečer i opisao taj geografski objekat kao poluostrvo. Kao ostrvo se pojavljuje na kartama amerikanca Voltera Ulmana, ali ako pratimo njegovu maršrutu, možemo zaključiti da on tuda uopšte nije prošao, već je predstavio svoje želje kao stvarnost, kako bi se opravdao pred sponzorima.
Sa kakvim istorijskim događajima je povezana maršruta Vaše ekspedicije? Da li ste uspeli da otkrijete nove činjenice iz nepoznate istorije ranijih pohoda polarnih istraživača?
— Jedan od najdramatičnijih događaja jeste svakako sudbina broda „Sveta Ana“, kojim je Georgij Brusilov pokušao prvi u istoriji da prođe Severni morski put pod ruskom zastavom, kao i spasilačka ekspedicija Aljbanova — dramatična priča čiji su delovi još uvek nerazjašnjeni. Na brodu „Sveta Ana“, koji se našao u ledenoj zamci, 1914. godine poginulo je 13 ljudi, a preživelo svega dvoje, kako istoriju pišu pobednici, mi znamo samo ono što je ispričao jedan od njih, a drugi, mornar Konrad, ćutao je sve do svoje smrti. Do kraja ostaje nejasno koliko je ova priča lišena ličnih odnosa. O tome šta se tamo dogodilo, možemo suditi samo na osnovu knjige Aljbanova „Na jug, ka Zemlji Franje Josifa“. Postoje zapisi pronađeni 2010. godine na ostrvu Zemlja Georga, gde su pronađeni posmrtni ostaci jednog od članova grupe Aljbanova (u njoj je u tom trenutku bilo četvoro članova). Tragovi ostalih članova nisu pronađeni, a posmrtne ostatke nije bilo moguće identifikovati. Priča je neverovatna, ona se vrtela u krug gotovo sto godina, još uvek nije jasno šta se stvarno dogodilo. U velikoj meri dnevnik je potvrdio priču Aljbanova, međutim, bez najdramatičnijeg dela, prolaska „Svete Ane“ ka Zemlji Franje Josifa. Mi smo se približili tom mestu gde su 2010. godine nađeni posmrtni ostaci i uspeli smo da se iskrcamo poslednjeg dana ekspedicije (vremenski uslovi su prilično teški na obali — duva vetar sa glečera). Prethodne ekspedicije su sve pažljivo proučile i zaključeno je da su ostala tri člana posade ranije poginula. Ispitali smo obalu na kojoj su pronađeni posmrtni ostaci, nadajući se da je priroda iznedrila nove artefakte na površinu, međutim, ništa nismo pronašli, a zatim smo odlučili da pogledamo da li je moguć prolazak duž glečera. Iako su prethodne ekspedicije tvrdile da to nije moguće, mi smo došli do suprotnog zaključka i odlučili da treba nastaviti potragu u pravcu rta Grant. Pretpostavljamo da su članovi grupe Aljbanova posle rta Nil došli do prvog zaliva i ostavili jednog člana, čiji su ostaci i nađeni, sa određenim zalihama hrane da čeka pomoć sa mora. Verovatno je do tog trenutka on već bio veoma slab ili ranjen. Troje njih je produžilo dalje duž glečera ka naznačenom mestu za sastanak sa Aljbanovom.
Još jedna strana istorije Zemlje Franje Josifa povezana je sa misterijom groba Georgija Sedova. Kako je već poznato, 1930. godine na rtu Auk ostrva Rudolf nađene su stvari za koje se pretpostavljalo da pripadaju Sedobu, ali telo nije nađeno. Sa Sedovom su bila dva mornara, oni se nisu najbolje orijentisali na osnovu mapa, jednostavno su ostavili pokojnika na sankama i otišli. I sve već dugo kopka pitanje — gde su posmrtni ostaci?
I mi smo želeli da ih pronađemo. Na osnovu crteža umetnika Pinegina, koji je napravio skice prema opisu dvojice mornara, otprilike smo identifikovali mesto grobnice. Međutim, tamo su veoma strme obale. Posmatrajući duboke brazde nastale kotrljanjem krupnog kamenja, došli smo do razočaravajućeg zaključka da čak i da je nešto postojalo, sve je odnelo more. Tražiti dalje bilo je besmisleno.
Znamo da je i Vaša grupa umalo postala deo istorije. Dramu borbe sa moržem preneli su mnogi mediji. Šta se dogodilo i da li je postojala stvarna pretnja po život?
— To se desilo na jednom od poslednjih pristajanja. Vozili smo se gumenim motornim čamcem i bili u radnom raspoloženju. U tom trenutku smo osetili jak udarac, neko iz grupe je pretpostavio da smo se nasukali na led i zaustavili smo se. U početku nismo verovali da smo naišli na morža, a kada smo shvatili, počeli smo da se brinemo o životinji. Iz priča Nasena i Aljbanova znao sam da „ne postoji strašnija životinja na Arktiku od morža“. To je bio upečatljiv događaj. Postojala je stvarna pretnja po život, mada smo toga postali tek kasnije svesni. Jasno je da nije moguće predvideti ponašanje divlje životinje.
Da li se slažete sa tim da čovek što više saznaje, manje zna? Šta još možemo da očekujemo od Arktika? Kakva otkrića?
— To pitanje je u velikoj meri filozofsko. Čovek često veruje da mu je sve poznato. Tek kada napravi korak ka novom znanju, čak iako nije svestan toga, on se nalazi na novom putu. Ako ne učiniš korak, ne možeš ni naći novi put. Uveren sam da svakim korakom menjamo ne samo sebe, nego i društvo. Takva je priroda čoveka i upravo tako svako od nas pokreće evoluciju. Naša ekspedicija je doprinela zatvaranju mnogih crnih rupa, sada će onima koji dolaze posle nas biti mnogo lakše. U svakom slučaju, želim da verujem da naš trud nije bio uzaludan, već da smo napravili korak unapred. To je odlično i sviđa mi se.
