Gost 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, ruski pisac, novinar i poslanik Državne dume Sergej Šargunov predstavio je srpskim čitaocima knjigu „Album bez fotografija“, autobiografsko delo koje je objavio „Službeni glasnik“. To je njegova prva knjiga na srpskom jeziku, koja je prethodno objavljena na francuskom i engleskom. „Službeni glasnik“, međutim, priprema i drugi naslov ovog autora — zbirku priča i eseja pod nazivom „Svoji“.
U Beogradu je prvi put, ali ističe da se seća da je kao student Moskovskog univerziteta išao ispred Ambasade SAD, zajedno sa drugim mladim ljudima, da protestuje protiv bombardovanja Beograda.
„Ti događaji će mi uvek ostati u sećanju“, kaže Šargunov u razgovoru za Sputnjik.
Često govorite o tome kako je za narod veoma važna kultura, posebno da mu je potrebno vratiti književnost.
— Kod nas pisci i dalje imaju poseban status. Kuda god da otputuješ, obraćaju ti se na poseban način, samo zato što si pisac, bukvalno kao da si sveštenik. Prilaze ti da se ispovede, očekuju od tebe propovedi, očekuju proročanstva i čudesa. U stvari su mnogi ljudi dezorijentisani i voleli bi da bolje razumeju književnost. Zbog toga ja pokušavam ljudima da približim književnost, pored ostalog, na televiziji. Naravno, internet je, takođe, važan izvor informacija, ali ja se trudim da kroz razne programe predstavim savremene pisce i njihove knjige. Putujem po zemlji, susrećem se sa ljudima. Važno je da se ljudima omogući da im budu dostupne dobre knjige i da više znaju o njima. Važno je kulturno prosvećivanje naroda.
Naravno, svi su skloni tome da na sav glas iskazuju brigu zbog invazije varvarizma, tako je u svakom društvu i u svako vreme. Uvek postoji i sukob generacija. Ipak, drago mi je što se i u školskom i u univerzitetskom obrazovanju, kao i u tradiciji, smatra lepim manirom da se zna nekoliko desetina pisaca i njihovih knjiga. To je zaista tako.
Govorite o varvarstvu — ono je globalno.
— Da, to je posledica informacionog društva, globalne konkurencije… Potrebno je izaći na kraj sa tim izazovima i suprotstaviti im se, prihvatiti ih i stupiti u bitku za ljudske umove i srca. Potrebno je razgovarati sa decom. Nikada ne odbijam pozive da držim predavanja deci u školama i trudim se da im sve to učinim zanimljivijim. Potrebno je to raditi tako da književnost ne bude dosadan predmet, kao što je to bilo ranije. Ne znam da li je tako bilo u Jugoslaviji. Kraće rečeno — ne verujem da svi kod nas čitaju knjige, pitanje je i kakvog su kvaliteta te knjige koje se čitaju u metrou, ali činjenica je da postoje impozantni odredi čitalaca, posebno u velikim gradovima.
Još jedna od tema u ovoj knjizi jeste priča o tome kako ste bili svedok revolucije u Kirgiziji. Da li verujete u revolucije, mogu li one danas nešto da promene, da donesu nešto novo?
— Ja se zalažem za to da se sve rešava mirnim putem, ali za tako nešto je potrebno da razne sile, odnosno strane, čuju jedna drugu. Tragizam je u tome što, uključujući i rusku istoriju 20. veka, niko nikoga ne čuje, u tome što su elite gluve za ljude i njihove nevolje, bol, vapaje. Nasuprot tome je radikalizam onih koji žele da se suprotstave vlasti žestokim metodama, nastupajući sa pozicija nihilizma. To je veoma opasno, a uvek ga ima. Takva protivrečnost danas postoji i u Rusiji. Ja težim tome da na svaki mogući način pomognem većini koja vapi, a nema glas, jer ljudi imaju mnogo problema. Ja sam poslanik koji svaki dan na društvenim mrežama govori o tome kome treba pomoći, šta treba učiniti i šta je već učinjeno. Voleo bih da nas bude više. Neko to zove praksom malih dela, ali iz tih malih dela se stvara novi mozaik stvarnosti, mozaik preobraženog života.
Možda je to danas i jedini način da se nešto promeni?
— Mislim da nasilna metoda ne može da dovede ni do čega dobrog, ona može samo da pogorša situaciju, ali to ne znači da je potrebno miriti se sa korupcijom, zlom, zatvaranjem škola ili bolnica, oduzimanjem dece siromašnim porodicama. Tamo gde postoji nepravda, potrebno je suprotstaviti se, ali je potpuno očigledno da nasilna metoda donosi propast.
Razumem težnju ljudi za promenama, jasno je da se kod njih nakuplja nezadovoljstvo, ali tu važnu ulogu ima i medijska propaganda. Ne može se stvoriti idealan poredak. Ponekad takve promene vode ka demokratizaciji, a ponekad dodatnom pogoršanju situacije, tragediji. Sa nadom gledam u današnje ukrajinsko rukovodstvo. Nadam se da će imati dovoljno mudrosti da se suprotstavi partiji rata i da je istisne.
Zbog čega ekstremisti uopšte dolaze na vlast?
— Zbog populizma. Ljudi su umorni od političke korektnosti, od toga što postoje elite koje sve rešavaju umesto njih. To je egzistencijalno očajanje i toga je uvek bilo. Građanski rat u Rusiji je primer za to. U nekom trenutku, kada prethodni format propadne, pošto nisu odnegovane normalne institucije, na smenu tome dolazi neko ko deluje kao da je spreman da se uhvati u koštac sa problemima. Onaj koji nudi grublje, upečatljivije i prostije recepte, taj postaje idol javnosti.
Za vas je veoma važna i tema patriotizma. Šta za vas znači patriotizam?
— Ja smatram da su ljubav prema slobodi i ljubav prema svojoj zemlji normalan spoj. Smatram da je to znak civilizovanosti — braniti interese svoje države, biti za ruske ljude, za ruski jezik, štiti sunarodnike, razumeti šta su interesi naše zemlje, razumeti da ona treba da bude nezavisna, da ima saveznika. Nadam se da je Srbija među tim saveznicima. Pritom, treba se zalagati i za poštovanje slobode, slobode govora, savesti, kretanja, biti human, na kraju krajeva, zalagati se protiv laži i nasilja.
Kao novinar ste bili i u Južnoj Osetiji, u Donbasu. Kakvo je to bilo iskustvo za vas?
— Veoma teško, surovo, ali veoma važno. To je i bol i često stid, kada ne možeš da pomogneš ljudima, da ih zaštitiš, a vidiš da su bespomoćni. I osećaj umešanosti u ljudske strasti, zato što se ljudski karakteri posebno jasno ocrtavaju kada je u njihovoj pozadini požar.
Kako vidite ulogu Rusije u savremenom svetu, koji su to izazovi sa kojima se ona danas suočava?
— Želim da verujem da je Rusija postala jača u poređenju sa vremenom kada sam kao student protestovao protiv bombardovanja Beograda, želim da verujem da danas tako nešto ne može da se ponovi. Želim da Rusija ne bude jaka samo spolja, nego da se sama zemlja razvija iznutra. Dešava se mnogo toga dobrog, nužnog i važnog, ali postoje i problemi o kojima ja govorim iskreno i trudim se da ih rešim na svom nivou, radeći to maksimalno nezavisno.
Ceo intervju možete čuti u emisiji „Orbita kulture“, koja se emituje subotom na radiju Studio B, od 10 do 12 časova.
