Američki predsednik Donald Tramp imenovao je ambasadora SAD u Nemačkoj Ričarda Grenela za izaslanika u mirovnim pregovorima Beograda i Prištine, saopštila je Bela kuća.
Srpska javnost, ovih dana, zabavila se tim imenovanjem. Potenciraju se pikantni detalji Grenelove biografije, markiraju činjenice da je on Trampov prijatelj i, kao takav, sušta politička suprotnost od specijalnog izaslanika za Balkan Metjua Palmera, koji je predstavnik Stejt departmenta i „duboke države“.
Analizira se i Grenelovo često nediplomatsko postrojavanje političara u Nemačkoj, kao i žestoke antiruske izjave, i, očigledno je, specijalni zadaci koje direktno iz Bele kuće dobija da završi u Evropi.
Procenjuje se šta je suštinski cilj misije ovog „supermena“, da li će biti bar malo blagonaklon prema interesima Srbije, hoće li u njegovom „mandatu“ biti presečen viševekovni zamršeni kosovski čvor…
Izmiče suština
Ipak, čini se da u svim tim analizima izmiču neka, reklo bi se, suštinska pitanja. Pitanja koja moraju da prethode pukoj analizi Grenelovog lika i dela i onoga što je dobio da oposli.
Neka od njih su:
- Odakle Sjedinjenim Američkim Državama pravo da imenuju specijalnog izaslanika za pregovore Beograda i Prištine?
- Koja je to međunarodna organizacija ovlastila Vašington da zvanično učestvuje u tom dijalogu?
- Za koje pregovore Amerikanci uopšte šalju izaslanika, ako znamo da je posrednik u pregovorima zvaničnog Beograda i kosovskih Albanaca isključivo Evropska unija?
Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 9. septembra 2010. godine pregovori su povereni EU i taj briselski dijalog nije završen. A ne postoji nijedna odluka SB UN koja daje pravo Americi da uzme učešće u dijalogu.
Čuli smo od predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je i sam bio iznenađen vešću da je Donald Tramp predložio Grenela za specijalnog izaslanika za pregovore. To znači da je Vašington, bez znanja učesnika u pregovorima, povukao jednostran potez i direktno se umešao u pregovarački proces.
Taj čin, dakle, ima istu snagu i vrednost kao kada bi specijalnog izaslanika za pregovore Beograda i Prištine imenovala Hrvatska, Crna Gora, Indonezija, Brazil, Gvatemala, Bermudi ili, zašto da ne, Rusija ili Kina kao članice SB UN.
Znači, ako zanemarimo evidentan politički značaj poteza, strogo gledano po međunarodnom pravu — imenovanje Grenela za izaslanika u pregovorima za sudbinu Kosova, suštinski, je ništavan čin.
Zamislite tu buku i paniku na Zapadu — da je Rusija, koja priznaje pun teritorijalni integritet Srbije, na primer, iznenada i preko noći imenovala nekog specijalnog izaslanika za pregovore Beograda i Prištine. Da, teško je i zamisliti da bi Moskva nešto tako prva učinila.
Šta se, znači, desilo?
Amerika, koja priznaje lažnu državu Kosovu, očigledno svesna nemoći EU da okonča pregovore, preuzima stvar u svoje ruke. Na isti način na koji je Kosovo proglasilo nezavisnost — jednostrano, Vašington ulazi na pregovarački teren — jednostrano. Uz uzgrednu šamarčinu Briselu, poručuju, gotovo kabadahijski, da se u stvari — oni pitaju.
Ukoliko Amerika pokuša brzo, furiozno, uz uslovljavanja i pritiske da izdejstvuje priznanje nepostojećeg Kosova od strane Srbije, jasno im se, znači, filigrantskim diplomatskim rečnikom, može staviti do znanja — da ih niko nije ni zvao ni ovlastio da posreduju u pregovorima.
Sa druge strane, ukoliko je Amerika zaista spremna da prizna sopstvene greške, da prihvati da status Kosova nije rešen i da do nekakvog kompromisnog rešenja tek treba da se dođe — onda je njihova akcija bar politički opravdana.
Ali, i u tom slučaju, put do konačnog rešenja se mora i započeti i okončati u Ujedinjenim nacijama. Sve drugo produbljuje krizu. A to, valjda, nikome nije u interesu.
