Fenomenalan rezultat. Obezbeđena je srebrna medalja. Za zlato će morati da se još jednom „pogine“, ali ni to sada nije daleko. Ponovo je „plava četa“ postala sila pred kojom polažu oružje i odbojkaške velesile. Ponovo su naši odbojkaši postali heroji nacije. Apsolutno zasluženo. Velikom borbom za svaku loptu.
Požrtvovanjem i bodrenjem jedan drugog i kada ne ide. Jurenjem svake lopte, trčeći i do reklama. Sve što je imala zlatna generacija, koju su predvodili Nikola i Vanja Grbić, Goran Vujović, Andrija Gerić i sadašnji naš selektor Slobodan Kovač, sada imaju i oni. Ponovo gledamo momke koji znaju da se takmiče. Koji ne zaziru od protivnika, od publike, od atmosfere. Koji veruju da mogu i kada ih drugi otpisuju. Zna Kovač šta je potrebno za medalje. Na prvom mestu je kvalitet. Bez njega nema rezultata. Ali njega imaju i drugi. Na prvom mestu Poljska, Rusija, Francuska… I svi su iza nas i Slovenaca. Igraće za utešna mesta ili za bronzanu medalju. Srbija i Slovenija za zlato! Jer smo imali veće zajedništvo od ostalih. Veće srce od pune sale u Belgiji i Francuskoj. Jer su Kovačević, Petrić, Podraščanin i Atanasijević dali sve što mogu. Pružili najbolje od sebe u najbitnijim trenucima. I zato su tu. Zato će sutra još jednom na teren, da pokažu da nisu slučajno tu. Da još jednom potroše i poslednje atome snage, da ostave srce na terenu, pokažu koliki su majstori odbojke, sa nadom da će to biti dovoljno za najsjajnije odličje. I ako ne bude, zaslužili su naši momci sve čestitke. Svaki hvalospev koji se ovih dana piše o njima. Ponovo su na naslovnim stranicama medija, ponovo su glavna vest u dnevnicima. O njima se priča na svakom koraku.
A Srbiju su napustili u potpunoj medijskoj tišini. Maltene u mraku. Pre samo 15 dana su zaigrali na smotri najboljih u Evropi. Tiho. Poljuljani smenom selektora. Sa novim predvodnikom sa klupe. Bez velikih obećanja. Sa željom da vide gde su, da daju sve za „najsvetiji dres“, pa dokle stignu. Znali su da će se, kako god da bude, vratiti makar čistog obraza. Sada će se vratiti i sa medaljom oko vrata. Tako to obično i ide u sportu.
Kada daš sve od sebe, poseduješ talenat, veruješ u svoje mogućnosti i „gineš“ na terenu.
A onda te i oni koji ne veruju u tebe stimulišu. Možda i je to presudno.
Kako je rekao Podraščanin, ocenjujući borbu i sa sudijama i sa protivnikom i sa dušebrižnicima: „Ostali smo istrajni i jaki i pokazali smo taj naš inat koji nas krasi, a kada je tako, možemo svakog da pobedimo“.
I najviše istine ima u tome. Zato sutra, u inat, pravo po zlato. U inat svima koji nisu verovali, koji su ćutali, ili nipodaštavali sve ono što ova generacija ima i poseduje. A ima sve što je dovoljno za zlato oko vrata. To je najbolji odgovor kritičarima. A uz njega ide i pun plato ispred Skupštine. Za istoriju i da se pamti. Srećno „plavi“!
