Kada je objavljeno da Dejvid Makalister nudi usluge Evropskog parlamenta u posredovanju u dijalogu između vlasti i opozicije u Srbiji, u glavama hroničara srpskog višepartizma, uvereni smo, počelo je da odzvanja ime bivšeg španskog premijera Felipea Gonzalesa.
Od Gonzalesa do Ivanova
Gonzales se pre dvadeset godina pojavio u Srbiji kao specijalni predstavnik OEBS-a sa zadatkom da reši krizu nastalu izbornom krađom na lokalnim izborima održanim u kasnu jesen 1996. Nakon 88 dana protesta u celoj Srbiji, uz studentsku pobunu i opštu paralizu društvenog života, upravo je Gonzales bio taj koji je rešio krizu — izborna pobeda opozicije u dvadesetak srpskih gradova, uključujući i Beograd, okupljene oko koalicije „Zajedno“ (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije) priznata je „Leks specijalisom“.
U Srbiji je da posreduje oko priznanja izbora svojevremeno boravio i nekadašnji ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov. On je u Beograd došao 6. oktobra 2000, kako bi ubedio jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića da prizna izborni poraz.
Posrednički posao Ivanova trebalo je, po uverenju svih, da bude poslednji takve vrste u našoj zemlji. Nakon 5. oktobra građani su verovali da će u Srbiji biti stvoreni ambijent i društvena klima u kojoj će među političkim strankama vladati atmosfera tolerancije, dijaloga i razmene mišljenja.
Dijalog ponovo u ćorsokaku
Međutim, društvena klima u Srbiji se izgleda menja tako da u inostranstvu opet osećaju potrebu da ponude usluge u cilju stišavanja političke krize. Opozicione stranke i koalicije izjašnjavaju se u prilog bojkotu izbora najavljenih za mart 2020, a tri runde dijaloga vlasti i opozicije nisu donele nikakve rezultate.
U takvoj situaciji, predsednik Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta Dejvid Makalister nudi posredničke usluge najvišeg evropskog zakonodavnog tela predsednici srpskog parlamenta Maji Gojković, bez čije saglasnosti se, kako se navodi u saopštenju, ništa neće dogoditi.
Da li je Srbiji potreban novi Gonzales i da li je potrebno da neko sa strane dolazi da rešava naša unutrašnja pitanja? Sagovornici Sputnjika, kolumnistkinja lista „Nedeljnik“ Ljiljana Smajlović i programski direktor CESD-a Bojan Klačar, napominju da situacija od pre dvadeset godina nije baš sasvim ista kao danas.
Gonzalesov dolazak u Srbiju bio je posledica dokazane izborne krađe. Tu situaciju danas nemamo. Za Klačara, situacija je sličnija onoj koju smo nedavno imali u Severnoj Makedoniji.
Srpski političari su demode
Srbija je jedna od retkih zemalja koja stalno traži da joj se Zapad meša u poslove, kaže Smajlovićeva:
„Trenutna moda je nešto sasvim drugo — svi traže da im se niko ne meša. Mi tražimo da nam se mešaju i kada nema rata“.
Paralelu između Gonzalesa i Makalistera moguće je povući. Međutim, bivši španski premijer je u Srbiju došao sa zadatkom da ubedi Miloševića da preda gradove koje je izgubio na izborima. Sada srpska opozicija traži nešto što je, prema njenim rečima, atipično za evropske standarde.
„Naša opozicija traži da neko spolja dođe kako bi joj pomogao da dođe na vlast mimo izbora. Predlozi koje oni daju su ekspertska vlada, tehnička vlada, da Vučić odustane od učešća u izbornoj kampanji… Sve su to varijante za koje ne postoje evropski modeli“, objašnjava ona.
Ne postoji evropski model u kome nema izbora, u kome se šef države povlači iz javnog života i mirno predaje vlast bez izbora. Upravo suprotno, u Evropi se pitanje ko je na vlasti rešava izborima.
„Ovo je potpuno nova situacija, kada srpska opozicija traži neko drugo rešenje koje ne predstavlja evropski model“, kaže Smajlovićeva.
Ima razloga za nezadovoljstvo
Naravno da evropski model podrazumeva slobodne medije, kao i raznolikost glasova na javnoj sceni; naravno da tretman opozicije u parlamentu nije bio dobar, nastavlja ona.
„Opozicija ima mnogo razloga da se buni zbog načina na koji su joj otežane mogućnosti da prezentuje svoje stavove u medijima. Ima ona mnogo sasvim tačnih primedbi na račun vlasti. Ipak, neobičnost je u tome što ističe zahteve da se politička kriza reši tako što će druga strana, koja je na izborima došla na vlast, da je preda. Ne vidim kako u tome može da joj pomogne Evropski parlament“, smatra Smajlovićeva.
Makalisterov predlog, prema njenim rečima, znači internacionalizaciju unutrašnjeg političkog sukoba. Uspeh da internacionalizuje političke probleme u zemlji je ono što srpska opozicija može sebi da upiše kao poen, zaključuje naša sagovornica.
Propuštene šanse
Na pitanje da li je Srbiji potreban novi Gonzales, Klačar odgovara potvrdno i dodaje — nažalost.
„Pokazalo se da najrazličitije vlasti u Srbiji imaju vrlo malo razumevanja za potrebe manjina. Kada kažem manjina, ne mislim na nacionalne manjine, nego na političke manjine ili opoziciju — najčešće ne vode računa da naprave dobar ambijent za politički život i za održavanje izbora, već se trude da zadrže stranačke poluge koje i izborno zakonodavstvo dozvoljava“, kaže on.
Brojne šanse, kao na primer 2008. ili nakon dolaska SNS na vlast, da se sredi izborno zakonodavstvo propuštene su, i očigledno je da su vlasti vrlo malo spremne da ispune važne standarde u vezi sa izbornim uslovima kada nema pritiska.
„Ovo je očigledno logičan sled te činjenice, koja je nadovezana na odluku opozicije da bojkotuje izbore. Bojkot izbora, naravno, nosi vrlo lošu poruku. Ona je prevashodno loša za nas, koji živimo u Srbiji. Ali to je loša poruka i za okruženje, i očigledno je da je i vlast postala otvorenija za dijalog. Istovremeno je međunarodna zajednica spremna da pokuša da, kroz uključivanje u taj proces, približi stavove vlasti i opozicije i na takav način eventualno stvori bolje uslove koji bi doveli do održavanja izbora. Ne možemo govoriti o održavanju idealnih i potpuno demokratskih izbora, ali mogu da se stvore bolje uslovi nego što smo ih imali 2016. i 2017“, zaključuje Klačar.
Možda će četvrtak, 19. septembar, biti upisan u anale srpske istorije kao dan kada je počeo istinski dijalog vlasti i opozicije. Možda se baš tada napravi pomak na okruglom stolu koji organizuje nekoliko nevladinih organizacija na Fakultetu političkih nauka. Svaki pomak, pa i najmanji, bio bi lekovit po srpsko društvo.
