Nakon dva nastavka dokumentarnog filma „Težina lanaca“, reditelj Boris Malagurski snimio je i treći. U Čikagu će biti prikazan 28. septembra, a nakon toga slede projekcije u Las Vegasu, Majamiju, Vašingtonu, Njujorku, Torontu, Bostonu i Otavi. Malagurski najavljuje da će film u evropskim gradovima biti prikazivan od 24. oktobra, a srpska premijera očekuje se na zimu.
„Treći deo ’Težine lanaca‘ bavi se posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom tokom NATO agresije 1999. godine“, objašnjava Malagurski za Sputnjik.
„U filmu odgovaramo i na pitanja — zbog čega ljudi i danas pate zbog agresije, na koji način je zagađena naša životna sredina, kako je izazvana ekološka katastrofa, kako se eksperimenti nad nama i danas nastavljaju, kroz genetski modifikovanu hranu i kako mi doprinosimo svemu tome zagađivanjem životne sredine“, najavljuje Malagurski.
Od Čomskog do Memedovića
U filmu se pojavljuje i jedan od najvećih filozofa današnjice Noam Čomski, kao i premijerka Islanda Katrin Jakobsdotir, koja govori o tome kako je njena zemlja rešila ekonomsku krizu, ne obazirući se na recepte iz MMF-a, Svetske banke ili EU. Takođe, u filmu se pojavljuje i Džefri Saks, jedan od teorijskih i praktičnih izvođača ekonomske „šok terapije“ u istočnoevropskim zemljama sa početka devedesetih godina prošlog veka.
Doktorka Danica Grujičić u filmu govori o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom, a novinar Jovan Memedović govori o zagađenju životne sredine.
Film, prema rečima Malagurskog, ne govori samo o 1999. godini, već se osvrće i na aktuelne teme i na sistemske probleme koje muče srpsko društvo.
„Da bi građani mogli da utiču na stvari u svojoj zemlji, moraju da imaju demokratske poluge moći. Dakle — moć treba da bude u rukama građana. Mi analiziramo da li je to slučaj u Srbiji, da li građani danas mogu da delaju slobodno, ili smo kolonija interesnih grupacija Zapada, koje drže šapu nad ovim regionom i pokušavaju da promovišu neke svoje interese“, objašnjava Malagurski.
Kubanski model
Deo filma sniman je i na Kubi. Kuba je, iz nužde, zbog nedostatka sredstava za proizvodnju hrane nakon sloma SSSR-a, započela program koji je omogućio svima da proizvode hranu, čak i u urbanim sredinama. Kuba je zemlja u kojoj se farme mogu naći svuda, čak i između stambenih zgrada, što Kubancima, prema rečima Malagurskog, omogućava da koriste hranu boljeg kvaliteta, koja nije genetski modifikovana.
„Zanimljivo je da imaju urbane farme, koje su me najviše zanimale. Između visokih zgrada imate farme, ljudi tu gaje povrće i živinu, na krovovima zgrada imaju bašte. Njihov cilj je bio da približe hranu građanima“, opisuje Malagurski.
Kubu, koja je iz nužde uspela da razvije sistem uz pomoć kog je postala samodovoljna, barem kada je hrana u pitanju, i Island, koji je rekao „ne“ najmoćnijim svetskim finansijskim institucijama, Malagurski koristi kao primere kojima je hteo da pokaže da može da se uspe i uprkos diktatima velikih.
„To su teme koje sam želelo da prikažem, da ohrabrim ljude, da kažem da nije nikakv bauk imati svoje ja, i kao država i kao narod, i reći da ćemo da poštujemo svoje, da cenimo svoje, da ne damo naše. Poštovaćemo tuđe takođe, ali ako je naš interes da radimo ono što treba da radimo, to ćemo da radimo i tačka“, zaključuje Malagurski.
