Argentina je pre dva dana izgurala Srbiju sa pobedničkog postolja Svetskog kupa, da bi juče, trijumfom nad SAD, Francuska izbrisala njeno ime s direktnog leta za Tokio, gde će se naredne godine održati Olimpijske igre. Kako to obično biva u zemlji Srbiji posle razočaravajućeg rezultata, razloge zašto se „orlovi“ vraćaju kući bez ostvarenog bar jednog od dva zacrtana cilja analiziraju i analiziraće mnogi znani i neznani, pozvani i nepozvani...
Znan i pozvan je Darko Miličić, jedan od najvećih talenata koje je Srbija iznedrila, momak koji je sa svojom generacijom od 2005. do 2007. godine osetio surovost javnosti zbog reprezentativnih neuspeha.
„Prvo, ako me pitate da li znam kako je mogao da se izbegne neuspeh, odgovor je: da sam znao, sigurno bih to znanje primenio u periodu koji ste gore napomenuli, pa danas ne bismo imali etiketu najgore generacije. Drugo, u ovakvim momentima nije korektno iznositi bilo kakve paušalne zaključke“, počinje Miličić razgovor sa „Novosti“:
„Možemo samo da stegnemo ruku tim momcima i stručnom štabu, čestitamo im na svemu što su poslednjih godina uradili za našu košarku i koliko su radosti doneli Srbiji.“
Nacija je očekivala zlato, a sada će, do juna sledeće godine kada su kvalifikacije, strepeti za plasman na Olimpijske igre.
„Postojao je pritisak medija, pa i nacije, igrači sami sebi najviše stvore pritisak koji zna ponekad da pogura ka napred... Ali realnost ne mora uvek da se poklopi sa očekivanjima. Setite se moje generacije iz 2005. za koju je važilo pravilo ’ili prvo mesto ili ništa‘, pa selekcije Španije koju je 2007. cela njihova država još pre početka Evrobasketa videla na vrhu, ili SAD 2002, 2004. i 2006. godine... Ljudi, to vam je sport. Ponavljam, svaka čast momcima, svi su se odazvali, bila im je čast da treniraju skoro celo leto i igraju za Srbiju.“
Ipak, pognute glave su napustili teren u najvažnijim mečevima.
„Pogledajte ostale nacionalne timove i shvatićete da nije iznenađenje samo naš rezultat. Nije floskula, danas mnogi igraju košarku, svaka utakmica je ’do koske‘.“
„Zato vam uz sav kvalitet, a svi naši igrači nesumnjivo imaju kvalitet godinama potvrđivan i u reprezentaciji, i u klubovima, treba i kockica sreće da upotpuni šampionski mozaik. Ljudi koji su se takmičili na tom, vrhunskom nivou, vrlo dobro razumeju o čemu pričam.“
Do jula će reprezentativci nositi teret sadašnjeg neuspeha.
„Znam kako se osećaju. Što se kaže — ne bih im bio u koži. Ali, s druge strane, kada pogledate ceo ovaj ciklus, od prošlog Svetskog kupa do danas, imaju razloga da budu ponosni. Meni se nije posrećilo, verovatno nisam ni zaslužio da zaigram na Olimpijskim igrama, ili zakoračim na bar jedan pobednički stepenik na velikom takmičenju. Tako je Bog hteo. Ali uživao sam u svakom njihovom uspehu, zamišljajući da budem, ne glavni igrač, nego samo delić toga...“
