„Ova postavka je Ljubina esencijalna izložba, prava retrospektiva, prolazak kroz njegov celokupni opus. Ali, ja je posmatram pre svega prijateljski, iz prvog reda, i imam tako živo pred očima mladog studenta iz davnih šezdesetih godina, koga sam sretao u Kinoteci... Čudan je bio, usred zime je nosio crnu majicu kratkih rukava, i sa tim golim nabildovanim rukama delovao je pre kao neki bokser“...
Sve faze stvaralaštva
Poznati istoričar umetnosti, zajedno sa Ljubinom suprugom Slavicom Batos, priredio je izbor iz Popovićevog dela koje se (konačno) našlo u prostoru Galerije Akademije nauka, prostoru u kojem će Ljubino slikarstvo, igrom čudnih okolnosti, prvi put biti predstavljeno.
„Ova postavka ne pleni brojem radova, ali je baš retrospektiva“, dodaje Kusovac i objašnjava da su se na izložbi našle sve faze Ljubinog stvaralaštva: i rani radovi nastali za studentskih dana, i oni stvarani u prostoru čuvene Ljubine kupole, i dela iz prve pariske faze, radovi iz vremena njegovog etabliranja u pariskom krugu...
„A kad kažete ’pariski krug‘ i nabrojite imena onih koji su ga činili, shvatite da ste zaista imali šta i da vidite i da saznate. Ova izložba je na neki način i sentimentalana retrospekcija svega toga“, napominje Kusovac.
Valjevac u Parizu
Prisećajući se početaka čuvenog „pariskog Valjevca“, Kusovac priznaje da u početku nije razumeo to, kako kaže, koloristički teško prihvatljivo slikarstvo:
„Bilo je dosta monohromno, melanholično, oporo... Ljubin prijatelj Žika Pavlović je za te slike govorio da predstavljaju raspadanje Erosa u Tanatosu. Priznajem da to tada nisam razumeo, kao što mnoge stvari tada nisam razumevao. Za razliku od jednog Alekse Čelebonovića, koji je već tada znao da ih pročita, a da ne govorimo tek o Marku Čelebonoviću, Ljubinom profesoru. On je u Ljubi već tada video velikog slikara i uveo ga je u neke tajne koje će obeležiti Ljubino slikarstvo“, otkriva Kusovac.
Kad je slika završena?
A jedna od tajni koju je razrešio ugledni profesor otklonila je, prema Kusovčevim rečima, jedan od Ljubinih tadašnjih problema: da proceni kada je slika završena. Mnoga rešenja koja mu je dao njegov profesor odredila su Ljubin put ka onome čemu je zapravo oduvek težio — put ka integralnoj slici.
„Njegov cilj je bila integralna slika, to je slika na kojoj je svaki detalj ravan celini. A ako bi jedan ton, valer iskakao — Ljuba nije mogao da spava sve dok ne bi našao rešenje. Taj integralni pogled, ta slika koja je i detaljem i celinom u harmoniji, bio je njegov ideal“, objašnjava ugledni kritičar.
Jedan od autora velike retrospektive Ljube Popovića otkriva i da je veliki slikar više brisao nego što je slikao:
„Uvek je imao smotuljke krpa i jako mnogo terpentina da briše tonove koji mu nisu legli“, seća se Nikola Kusovac.
Svet fantastike i kolorita
Osim težnje za harmonijom celine, postojala je i slikareva bojazan da ne uđe u nešto što je dopadljivo, objašnjava naš sagovornik. No, ti Ljubini svetovi, puni fantastike i kolorita, bili su veoma dopadljivi francuskim galeristima.
„Bio je tražen i što je najvažnije, bio je prepoznat. Ljuba je imao svoje pisce, autore nekoliko ozbiljnih monografija o njemu, ušao je u enciklopedije simbolizma i fantastične umetnosti. A kada osvojite taj prostor, onda — kapa dole“, nedvosmislen je Kusovac.
I dok sa Ljubinim radovima nisu imali problema, galeristi su imali problem sa — njegovim imenom. Teško su ga izgovarali i molili su slikara da ga promeni. Međutim, Ljuba je rekao da će ih naterati da lome jezik i da nauče da mu izgovore ime. I to je uspeo. Za Kusovca ta upornost predstavlja jednu od njegovih velikih vrlina.
„Sjajan sagovornik, Ljuba je bio dobar poznavalac umetnosti, ne samo likovne. Voleo je i pratio film, književnost... Nije propuštao odlaske u parisku kinoteku, zaokruživao je ono što želi da pogleda. Obožavao je rani ruski film, jer mi smo rasli na delima poput „Kako se kalio čelik“ i „Pastir Kostja“. Neprekidno smo se u razgovorima vraćali Čehovu, Gogolju, Dostojevskom... To je taj krug koji nas je privlačio“, seća se Kusovac.
Poseta Amfilohija
U razgovoru za Sputnjik, Nikola Kusovac izdvaja još jednu osobinu Ljubinog slikarstva — potrebu da sablažnjava:
„Ljuba nije voleo da priča u slici, niti da na njoj tera neke velike ljudske drame. Njega su zanimale druge stvari, među njima i erotika, imao je afinitet prema tome. Ali, Ljuba je takođe voleo i da sablažnjava. Kada je vladika crnogorski Amfilohije posetio Ljubin atelje i video njegove slike, ćutao je, a onda je, izlazeći iz ateljea rekao: Za ovoga se treba moliti mnogo...“
