Federika Mogerini, trenutna „carica“ spoljne politike EU, ustvrdila je prošlog četvrtka da bi Kosovo trebalo da dobije privilegiju bezviznog režima sa EU, pošto su „ispunjeni svi uslovi za ukidanje viza“. Kako bi to funkcionisalo prema pet zemalja-članica EU koje nisu priznale Kosovo, Mogerinijeva nije objasnila, piše Malić i podseća da su Kipar, Grčka, Španija, Slovačka i Rumunija odbili da priznaju nezavisnost odmetnute srpske provincije, koju je njena privremena albanska vlast proglasila 2008. godine.
Malić takođe podseća da je srpski šef diplomatije Ivica Dačić protestovao protiv prisustva „kosovskog“ šefa diplomatije Bedžeta Pacolijana neformalnom sastanku ministara spoljnih poslova EU u Helsinkiju. Odgovor Evropske komisije je bio da je Pacolijevo prisustvo „neophodno i korisno“, jer je Mogerinijeva želela „učešće svih zemalja Zapadnog Balkana kako bi sa se njima razgovaralo o važnim temama čiji je cilj poboljšanje regionalne saradnje“.
Dok svaka srpska vlast od „obojene revolucije“ iz oktobra 2000. godine govori o priključenju EU kao o svom glavnom spoljnopolitičkom cilju, Brisel je više puta stavio do znanja da je preduslov za priključenje to da se Beograd „pomiri sa stvarnošću“ i prizna nezavisnost Kosova. To je korak koji je prevelik čak i za najžešće srpske pro-EU političare, piše Malić.
Pokušaji predsednika Aleksandra Vučića da romansom sa Kremljom stekne prednost nad EU samo su učvrstili položaje Brisela i Vašingtona. Nespremnost SAD i EU da Vučiću otvore bilo kakav prostor, pa čak i za najsitniji prazan gest koji bi on mogao da predstavi kao pobedu, ironično je zaustavila ceo proces.
Zaglavljen u čekaonici EU, Vučić teži kratkoročnim dobicima potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koji će, kako je najavio ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko, biti potpisan 25. oktobra.
Ne treba ni pominjati da je Brisel zbog toga nesrećan, nastavlja Malić. Iako je Beograd trenutno slobodan da zaključuje ugovore sa bilo kim o bilo čemu, „Srbija je u okviru pregovora o pridruživanju dužna da odustane od svih bilateralnih trgovinskih sporazuma na dan ulaska u EU“, saopšteno je iz Evropske komisije, dok su drugi zvaničnici izjavili da taj sporazum treba da ima „izlaznu klauzulu“.
Ako sve ovo zvuči poznato, to je zbog sledećeg: Brisel je Ukrajini ponudio potpuno iste uslove 2013. godine, ali je tadašnji predsednik Viktor Janukovič umesto toga odabrao trgovinski sporazum sa Rusijom, nakon čega je usledio krvavi puč koji je zemlju gurnuo u građanski rat, navodi Malić.
Iako se stavovi EU o „Zapadnom Balkanu“ nisu nimalo promenili, okolnosti jesu. Rukovodstvo bloka sukobljava se sa američkim predsednikom Donaldom Trampom zbog Irana i trgovine. Brisel je takođe morao da se bori sa migrantskom krizom, političkom dramom u Kataloniji i odlukom Velike Britanije da napusti Uniju.
Sve to predstavlja egzistencijalni izazov za blok kojem su, pred kraj Hladnog rata, ključne tačke u priči bile neizbežnost postojanja i obećanje o ekonomskom prosperitetu. Kako se ta obećanja odražavaju na Rumuniju, Bugarsku, pa čak i na Grčku, pita se Malić i podseća na uspon pokreta „Žutih prsluka“ u Francuskoj i alternativnih partija u Italiji i Nemačkoj.
Rok za „bregzit“ je 31. oktobar, kada ističe i mandat Mogerinijevoj i dosadašnjoj Evropskoj komisiji. Naredni dan mogao bi da bude nešto više od pukog početka mandata nove Evropske komisije, dan kada se EU suočila sa stvarnošću, zaključuje Malić.
