Počelo je, ako možemo tako da kažemo, u Španiji 2014. na Svetskom prvenstvu. Aleksandar Đorđević je krenuo da stvara nešto što vredi mnogo. Neprocenjivo je. Košarka ima posebno mesto u srcima svih nas, a on je veoma zaslužan za njeno „oživljavanje". Od 2014. godine do danas jednostavno „znamo” da će Orlovi pobediti, a i pred Svetsko prvenstvo koje nas čeka u Kini „znamo” da možemo daleko.
Selektor Srbije prisetio se na snimanju serijala „Zlatni momci“ u razgovoru za „Mocart sport“ upravo Mundobasketa i Španije 2014. godine.
Prošao je Đorđević ne samo kroz tu, već kroz više tema, setio se koliko je taj turnir bio bitan za pravljenje kulta reprezentacije, ali i Indijanapolisa 2002. godine, slavlja zbog zlata i jasnog cilja — da Srbija bude opet prvak sveta!
Kada kažemo Madrid 2014, šta Vam prvo padne na pamet?
— Vera. Madrid 2014. je pre svega vera, velika vera u sebe, velika vera u našu košarku, u naše košarkaše, u izbor saradnika, u misiju, viziju, opsesiju dolaska na tron, opsesiju osvajanja medalja. Mene je to uvek motivisalo kao košarkaškog radnika, košarkaša ili sada trenera i guralo dalje i mislim da smo svi to zajedno i te kako imali i zajedništvom podebljali svu tu veru u grupu ljudi koja ide da se izbori za neku medalju.
Sećaju se mnogi meča protiv Španije i isključenja. Velika je to bila motivacija za igrače, uprkos ubedljivom porazu.
— Pa to su momenti u kreaciji pobedničkog mentaliteta grupe ljudi. Da u kratkom vremenskom periodu, dva meseca koliko radimo zajedno, čovek uvek mora da da neku asistenciju. Da iskoristi da li negativnu ili pozitivnu, ali uvek mora da je iskoristi, ukoliko je propusti onda je izgubljen momenat za tim bilding.
A ono polufinale sa Francuzima u Madridu, pa nenormalna serija Nikole Batuma u šutu za tri poena? Izgledalo je da tu Srbija mora da pokaže od čega je sazdana.
— Pa u tim momentima dobre ekipe jedino tako mogu da se vrate iz neke potpuno igre van klišea, van sistema, koju ne možeš da braniš stvarima koje si pripremio. Nego individualnim kvalitetnim dolazi do nekih ludačkih šuteva, izlazaka iz blokada, trojki sa… Jedna, druga, treća, jednostavno ulazi taj neki, malo i strah, i sumnja u igrače u sam ishod meča. A sa druge strane, njima daje veliku snagu. U tim trenucima je preko potreban mir u glavi. I tada igrači koji imaju mir u glavi i te kako dobro znaju da završe i da dovedu utakmicu do kraja.
Finale sa reprezentacijom SAD je posebna priča.
— Ja uvek kažem da je cilj reprezentacije Srbije da se svake godine što je više moguće, ili na što je više takmičenja sastaje sa američkom reprezentacijom. Da bude sve bliže ta razlika kojom gubimo u ovom trenutku, a nekad će se desiti da ih neko i pobedi. Što više se mi adaptiramo njihovom načinu igre, fizičkoj snazi, atletici i svemu ostalom što njihova igra, enormni talenat i njihova košarka daju, tada možemo biti bliže tome da ih pobedimo jednog dana.
Slavila je naša zemlja protiv Amerikanaca i to usred njihovog Indijanapolisa 2002. godine...
— Vidite, 2002. godine, ja sam u Beogradu gledao Svetsko prvenstvo. Nisam otišao u Indijanapolis, bio sam mislim i stručni komentator za vreme finala na RTS-u, koje sam preživeo kao veliki navijač. Neke od utakmica sam gledao u kafiću sa mojim prijateljima i radovao se svima njima i bio jedan od hiljada i hiljada navijača koji je pratio košarkašku reprezentaciju Srbije. Bez obzira što sam pre toga igrao i nosio taj dres. I to iskustvo mi je jako drago, jer sam sa svojom suprugom otišao posle finala i završio sam na Slaviji u tri radujući se sa klincima i sa ljudima koji su izašli. Prošli smo ceo grad i sve smo videli i pevali pesme... Posle sam naravno otišao na aerodrom da sačekam sve igrače i sa njima se popeo i na balkon. Naravno, ne sa njima, nego iza.
Sa ove tačke gledišta, to može da bude turnir koji bi mogao da bude velika inspiracija „orlovima“ pred početak Mundobasketa u Kini, na čijem smo pragu.
— Mogu slobodno da kažem da je to apsolutno jedan od najvećih uspeha srpske košarke. Mislim da je apsolutno sa svim tim igračima, velikim zvezdama, počevši od Vlada Divca, Bodiroge, Peđe Stojakovića, Gurovića, Vujanića, Marka Jarića, Drobnjaka, izvinjavam se onima koje nisam naveo, to su sve bili momci koji su pokazali sjajnu, takmičarski vrhunsku igru. Čuo sam mnogo priča, gde se na zagrevanju okreću igrači prema svom treneru i kažu: „Nema šanse da nas dobiju, dobijamo ih sto odsto“, i tako dalje. To je ta naša vera koja je izgrađena. Siguran sam da su svi uživali u tome, da smo svi mi bili toliko radosni i ponosni na sve to i to nam je još obaveza veća da idemo dalje, ponovo ka tom cilju. Da li će se to ikada desiti ne znam, ali svi smo ovde da radimo zbog toga, da ponovo jednog dana Srbija postane svetski prvak u košarci.
