Njegovom predlogu slanja britanskih vojnih stručnjaka u Nigeriju, kako bi pomogli vlastima u borbi protiv „Boko harama“, prethodile su žalbe prvih ljudi Pentagona na povećanje uticaja Rusije i Kine u Africi, koji je „pretnja američkim nacionalnim interesima“.
Zakašnjenje i strah
Dragan Milosavljević, nekadašnji dopisnik Tanjuga iz Afrike, kaže da su ove reakcije sa Zapada zapravo znak — da su Amerikanci i Britanci jako uplašeni i da kasne.
On objašnjava da je Kina već 70-tih godina prošlog veka namirisala Afriku kao potencijalni region od velikog značaja, gde će, pre svega, isprobati svoju tehnologiju, koja je prethodila Putu svile.
„Ključ je u tome što Kina ne nastupa neokolonijalno, već pod geslom — ’hajde sarađujte sa nama, tako da imaju koristi i jedna i druga strana‘“, objašnjava Milosavljević.
„Podrazumeva se da će veću korist imati onaj koji je jači i veći, konkretno Kina, ali to nije neokolonijalni, ili novi robovlasnički odnos, koji su ustanovile Demokrate sa Klintonovima i neoliberalizam, već je to jedan vid saradnje, u kome se onemogućavaju Vlade nerazvijenih zemalja trećeg sveta, koje su manje-više sve sklone korupciji, da dobijaju keš na ruke, nego se prave takvi ugovori, gde se obezbeđuje da novac ode u razvoj, a da te projekte izvode kineske kompanije“, kaže Milosavljević.
Prespavana epoha
Politički analitičar iz Moskve Vladimir Kirejev kaže da je, pored Velike Britanije i SAD, celu istorijsku epohu prespavala i Francuska, koja je takođe imala veliki uticaj na „crnom kontinentu“.
„Kina i Rusija su, bukvalno u poslednjih nekoliko godina, preuzele Afriku Amerikancima i Evropljanima ispred nosa“, kaže on.
„Kinezi su u Afriku ušli putem direktnih investicija, koje ne uključuju političke aspekte unutrašnjeg uređenja afričkih zemalja, dok je Rusija to učinila na još ’elegantniji način‘, uz minimalne troškove. To je uspela uz pomoć političkih tehnologija, rešavanjem unutrašnjih i spoljnih problema afričkih zemalja i uključivanjem vojnih, civilnih i tehničkih stručnjaka“, objašnjava Kirejev.
Izgubljen kompas
Komentarišući svojevrsno partnerstvo Kine i Rusije u Africi, Milosavljević podseća da dve sile nisu uvek bile na istom kursu kada je u pitanju ulaganje u ovaj kontinent.
„Radu na ’zajedničkom poslu‘ doprineo je upravo pritisak sa Zapada, ali i promene u tim zemljama“, objašnjava Milosavljević.
„Sa Putinom i Sijem su shvatili da imaju zajednički interes — da se odbrane od Amerike, koja je izgubila kompas, pa se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Dakle — posle Kine, i Rusija se vraća na afrički kontinent. Ali ne više kao u vreme SSSR-a, kada su Rusi pokušavali da finansiraju socijalističke modele. Rusija se sada vraća preko Sirije, odnosno Libije, na neki način prihvatajući kineski model finansiranja, ali kroz obostrano korisnu saradnju“, objašnjava.
A zašto je Afrika danas toliko važna?
Reč je o kontinentu koji se najbrže razvija u pogledu broja stanovnika, iako je globalni privredni rast u zastoju. U tim uslovima Afrika postaje jedan od ključnih regiona na više polja istovremeno.
„Prvo — reč je o ogromnoj količini resursa, koje lokalni politički režimi i privreda nikako ne mogu da iskoriste“, kaže Kirejev.
„Drugi razlog za interesovanje je tržište, koje je u porastu. Iako je reč o jednom od najsiromašnijih delova sveta, prodaja raste zbog rasta broja stanovnika i njihovog životnog standarda. Sledeći aspekt je činjenica da je reč o kontinentu, a to znači da prisustvo vojnih baza na njemu omogućava da se uspostavi kontrola nad saobraćajnim tokovima ka drugim delovima sveta, kao i nad vojno-strateškim pozornicama dejstava“, ističe Kirejev.
Izazov u Nigeriji
Dakle, Afrika je poslednja teritorija koju savremene industrijske ekonomije mogu da osvoje i iskoriste. Milosavljević podseća da su Kinezi počeli od gradnje puteva i stadiona, pre 20 i više godina, a kasnije su, u razvoju tehnologije, „skinuli“ upravo američke patente, dopunili ih, pretvorili u svoju novu moć i ponudili Africi, ali da obe strane imaju korist.
„Taj model se pokazao kao vrlo plodotvoran, počevši od Eritreje, preko Konga, dospeo je i do Nigerije, i nije ni malo čudno što bivša i najiskusnija kolonijalna velesila, Britanija, sada pokušava da spreči neki, za nju, neželjeni razvoj događaja u Nigeriji. Ono što je jako važno je što u toj zemlji živi tip Afrikanca koji je dosta neprijatan Zapadu. To su vrlo robusni i ponosni ljudi, koji se ne stide svoje boje kože i koji će biti idealni partneri za prodor i ruskog i kineskog uticaja. A to je ogromna zemlja po broju stanovnika, možda treća u Africi, a po potencijalu i bogatstvu naftom je među prvima“, zaključuje Milosavljević.
Na 30 miliona kvadratnih kilometara „kontinenta budućnosti“ krije se više od 30 odsto svetskih rezervi prirodnih, pre svega, rudnih resursa. Predviđa se da će Afrika do 2050. godine imati 2,4 milijarde stanovnika, koji će biti mladi, a to znači i izuzetno veliki radni potencijal, jeftinu radnu snagu i sve veće potrošačko društvo.
