U septembru 1998. godine u srpsko selo Rastovicu, smešteno na potezu između Dečana i Đakovice, upalo je oko 30 pripadnika OVK, u jednu srpsku porodicu. Prema svedočenju Besnika Hasanija, koji je bio u ovoj grupi, oni su dvomesečnoj devojčici koja je ležala u kolevci bajonetom odsekli glavu, a njenoj majci rekli: „Evo ti, pa spremi pasulj sa mesom“.
Hasani je 2000. godine uhapšen za ratne zločine, a pod pretnjom dugogodišnje kazne zatvora rešio je da postane „svedok-saradnik“.
Ženi su, posle ubistva ćerke, ubili i muža, a njoj ruke vezali bodljikavom žicom, silovali je, a potom ubili. Defile OVK kroz ovo selo za sobom je ostavio 20 srpskih leševa, a mladići i devojke su odvedeni u nepoznatom pravcu. Kasnije se spekulisalo da je većina završila u famoznoj „žutoj kući“ u Albaniji.
Dokazi u ruševinama
Haški tribunal je 13. januara 2005. pokrenuo istragu pod imenom „Don Kihot“, o trgovini organima, na osnovu predmeta koji su nađeni u „žutoj kući“. Nađene su plastične posude, prazne boce sa nazivima lekova koji se koriste pri hirurškim intervencijama i metalne krhotine koje su podsećale na ostatke hirurških instrumenata.
Da li je za ovako složene operacije mogla da posluži kuća u nekom selu, ili je za to potrebna ozbiljnija medicinska ustanova, pitali smo poznatog patologa dr Zorana Stankovića.
„Žuta kuća“ nije mogla biti jedina lokacija gde je moglo da se obavlja vađenje organa, kaže on.
To potvrđuje i činjenica da je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine došlo do saznanja da su hirurški zahvati nad žrtvama trgovine organima izvođeni u domovima zdravlja ili bolnicama koje su tokom rata korišćene za lečenje boraca tzv. OVK. Za te potrebe korišćen je deo bolnice u kasarni „Bajram Curi“, dom zdravlja u fabrici „Koka-kole“ u Tirani, neuropsihijatrijska bolnica u zatvoru broj 320, u mestu Burelj, i privatna kuća adaptirana u bolnicu u blizini mesta Tropoja — „žuta kuća“. Srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je postojao i ilegalni zatvor u rudniku Deva, čiji je jedan kraj na Kosmetu, a drugi u Albaniji.
„Kada je u pitanju transplantacija organa, potrebni su veoma strogi uslovi, a nisam baš siguran da su u ’žutoj kući‘ ti uslovi postojali. Možda na nekom drugom mestu. Takav postupak podrazumeva dobro obučenu lekarsku ekipu i da onaj kome se organi presađuju bude u blizini, jer je potrebno nekoliko sati od trenutka kada se uzme organ do njegovog prebacivanja u neki drugi organizam“, objašnjava Stanković.
Iz tog razloga, sasvim je sigurno da su u ceo proces morali da budu uključeni profesionalni medicinski centri, gde osim ljudstva postoji i oprema, ali i mogućnost za ovakav postupak.
„Srce, pluća, bubrezi ne mogu se presađivati na ovaj način. Osoba od koje se ovi organi uzimaju mora da bude živa ili na aparatima za održavanje života, s obzirom na to da do povoljnog ishoda transplantacije može doći ako samo ako se uzmu organi od žive osobe“, objašnjava Stanković.
Pre svega toga, dodaje naš sagovornik, potrebno je uraditi detaljne analize, od genetičkih pa nadalje, kako bi se znalo da li je organ odgovarajući ili ne, tako da to uključuje veliki mehanizam i broj ljudi koji u tome učestvuje.
Svi putevi vode u…
Svedočenja onih koji su bili posredni svedoci ovoga idu u prilog rečima dr Stankovića, jer postoje dokazi da su zarobljeni Srbi odvođeni po potrebi u selu Zrze na Kosovu i Metohiji u kamp koji se sastojao od desetak montažnih kontejnera. Lokacija kampa je često menjana. Oni koji nisu ispunjavali „uslove“ su ubijani i spaljivani. Ovi kampovi su postali mesta za „visinske pripreme“ za Srbe koji će biti donatori organa.
Od 1999. godine po povlačenju srpske policije i vojske sa Kosova i Metohije Srbi su otimani i odvezeni u hladnjačama u Albaniju u kuće predviđene za smeštaj, u okolini gradova Kukeš, Tropoja. Pojedine žrtve su prebacivane blizu Peškopija, oko 50 kilometara istočno od Burelja.
Prema svedocima, poslednje zabeležene otmice i odvođenja u priručne klinike prijavljeni su u proleće, 2000. godine. Osim žrtava koje su žive dovođene u Albaniju, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, nepoznat broj tela srpskih civila ubijenih na Kosovu transportovan je u Albaniju i zakopan u ruralnim regijama i lokacijama. Upravo u ovome i leži najveći problem, jer Albanija u tome nije spremna da sarađuje.
(sutra: Odgovornost Albanije)
O zločinima terorističke OVK pisali smo u jučerašnjoj analizi:
