Odsustvo produktivnih bilateralnih sastanaka lidera ključnih svetskih država uticalo je da se računi namiruju jedanput godišnje, kada se svi zajedno okupe na samitu „dvadesetorice“.
Od Brizbejna do Osake
U Brizbejnu se 2014. godine najviše govorilo o Ukrajini, bio je to pokušaj „izolacije“ Putina i ogromnog pritiska na Rusiju. Godinu dana kasnije u Antaliji, u fokusu se našla tadašnja eskalacija rata u Siriji i naravno, „Asad koji mora otići“. Zatim je usledio Huangžou, obilje fraza o „činfluensu“, uz po prvi put glasno i nedvosmisleno iznete sumnje: šta to zapravo hoće Kinezi?
Naposletku, okupljanje u Hamburgu 2017. godine protiče uz potpunu dominaciju Donalda Trampa i njegovog ignorantskog odnosa prema evropskim „saveznicima“, posebno iskazanog ka Angeli Merkel.
Učinilo se tada da i G20 prerasta u još jedan diskusioni forum, multilateralnu konfiguraciju bez vizije i neophodnih rešenja.
Prošlogodišnji skup u Buenos Ajresu bez konkretnih zaključaka i sa „razvodnjenim završnim dokumentom“ mogao je, prema zaključku Bernda Rigerta, predstavljati i „put u beznačajnost“. On još dodaje kako je postalo očigledno da „samoizolacija, nacionalizam, protekcionizam sve češće služe kao odgovor na posledice globalizacije koja se doživljava kao nekontrolisani proces“.
Nikad manje optimizma...
Zbog toga je i ovogodišnji samit u Osaki dočekan sa nikada manje optimizma. Iako je to bio primaran cilj osnivanja 2008. godine, G20 nije uspela da ponudi odgovore na goruća pitanja koja se tiču globalizacije i posledica svetske ekonomske krize. U anarhičnim međunarodnim odnosima svaki akter želi najpre da osigura sopstvenu nacionalnu bezbednost i ostvari svoje nacionalne interese.
Uprkos često izgovaranim frazama o „miru u svetu“, „zajedničkoj budućnosti čovečanstva“ i „potrebi jedinstvenog nastupa“, prilikom donošenja konkretnih stavova dominira sebičnost. U skladu sa onom starom poslovicom: što u kuću treba, u crkvu se ne daje!
Međutim, za prethodnih pet godina mnogo toga se promenilo. Demografska eksplozija na „globalnom jugu“ uvek se navodila kao jedno od „gorućih pitanja“ svetske politike, ali se dalje od deklaracija nije otišlo. Sve dok, kao posledica, nije nastupila i migrantska kriza. Deklaracije nisu dovoljne, potrebno je delovanje.
Samit počeo aferom
U istom kontekstu se pominjala i izražena nejednakost u razvijenosti pojedinih delova sveta. Sada se mora na tome raditi, učiniti i nešto više od pisanja saopštenja za javnost, pošto je primećeno da organizovani kriminal u siromašnim zemljama razara ionako slabe institucije, uzima maha, prekograničnog je karaktera, pipci mu sežu do razvijenih država, ugrožavaju i njihovu stabilnost.
Samit G20 je, uostalom, počeo velikom aferom. U avionu brazilske vlade, kojim je putovala prethodnica predsednika Bolsonara za Osaku, u pauzi za punjenje gorivom na aerodromu u Sevilji španska policija je tokom rutinske kontrole pronašla 40 kilograma kokaina. Prema dostupnim podacima, cena grama ove droge je u Brazilu od 5 do 6 dolara, u Japanu između 250 i 300 dolara.
Zaradu je lako izračunati.
Bolsonaro je naredio hitnu istragu, najavio oštre mere, ali se posle ovoga teško može oprati. Na izborima je pobedio zahvaljujući obećanjima da će se beskompromisno boriti protiv korupcije, žestoko je optuživao levicu za kriminal i očajno vođenje države.
Pomak u završnom dokumentu
Primetno je da u završnom dokumentu sa samita G20 u Osaki preovlađuje novo viđenje: neophodni su jasni koraci, ciljano delovanje. To jeste kvalitativni pomak u odnosu na prethodne godine.
Demografske promene su pretnja globalnoj bezbednosti ne samo zbog migrantske krize, već i izraženog starenja stanovništva u razvijenim zemljama.
Organizovani kriminal se ne tiče samo primera kao što je navedeni brazilski, već daleko ozbiljnijih stvari, poput pranja novca po ofšor zonama, finansiranja terorizma, izazivanja političkih kriza u pojedinim zemljama i zloupotrebe državne infrastrukture za raznorazne rabote.
Uzroci globalnih potresa prepoznaju se u nejednakoj razvijenosti, a to sve više postaju (iz nekoliko razloga) i klimatske promene. Japan je inicirao brže sprovođenje Agende 2030 za održivi razvoj, kao i projekat Društvo 5.0 kojim se usredsređuje na „budućnost posvećenu čoveku“, pažnja se usmerava ka kvalitetu života, dostupnosti resursima, infrastrukturi i uslugama u svim delovima sveta. Prvi korak u ostvarivanju ovih zamisli jeste promovisanje pravedne slobodne trgovine, bez diskriminacije, na čemu insistiraju zemlje u razvoju poslednjih četvrt veka.
Ko će sprovoditi dogovoreno
Načelno, članice G20 su u Osaki prihvatile ovaj koncept. Isto kao i ideju da drugi korak bude definisanje strukturnih politika, koje će sprovoditi postojeće međunarodne organizacije. Primetno je da G20 ne prihvata „potonuće u beznačajnost“, kao i da se pokušava sa utvrđivanjem najmanjih zajedničkih sadržalaca koji će ujedno poslužiti i za osiguravanje nacionalne bezbednosti najvažnijih država na svetu i za usmeravanje procesa globalizacije kroz definisanje jedinstvenih odgovora na ključne izazove, rizike i pretnje u svetskoj politici.
Da li će se u tome uspeti?
Odgovor je teško dati. Posmatrajući iz današnje perspektive, više je razloga za pesimizam.
Prvo, tu su i geopolitički izazovi, koje apostrofira i G20. Drugo, zainteresovanost članica BRIKS-a, Japana, Indonezije, Južne Koreje, Argentine, Turske, Kanade i Meksika, za implementaciju izglasanog nesumnjivo postoji. Ipak, dosta toga zavisi i od raspoloženja zapadnih država. A tu je problem što uopšte nije jasno ko potpisano može sprovesti u delo.
Merkelova je u fazi opraštanja od politike, Makron neubedljiv i sa limitiranim uticajem, London zabavljen „bregzitom“, EU suočena sa gomilom unutrašnjih pitanja, a Donald Tramp je na početku nove predizborne kampanje.
Trampova kampanja
Ovakav završni dokument je usvojen pre svega zbog Trampove nezainteresovanosti, a ne zbog njegove zainteresovanosti. Vašington ne gleda blagonaklono na neke usvojene formulacije, pre svega na onu o „pravednoj slobodnoj trgovini“, ali Tramp je doputovao u Osaku u potrazi za spoljnopolitičkim uspehom koji mu može osigurati drugi mandat, a ne da bi vodio teške pregovore. Zato je nastavio ka granici dve Koreje, gde se sastao sa Kim Džong Unom.
Njemu je u ovom trenutku korisnije da ne zateže preterano oko svakog detalja, ne stvara neprijatelje tamo gde ne treba, nije to isplativo u predizbornom vremenu. Šta SAD zaista žele u G20 i sa G20, to ćemo videti tek u proleće 2021. godine, posle inauguracije (novo)izabranog predsednika.
Do tada ostale, „nezapadne“ članice ove organizacije imaju priliku da preuzmu inicijativu i da odluke iz Osake pokušaju da operacionalizuju. Bilo bi to značajno za međunarodne odnose u celini. Jer, posle dugo vremena, jedan samit G20 nije završen neuspehom. Da li je ovo i uspeh, pokazaće vreme.
Tek, nakon perioda „tavorenja“, opet se najavljuju važne inicijative i razmišlja o rešenjima. Japancima treba odati priznanje na organizaciji, upornosti i koordiniranju niza aktivnosti koje su dovele do usvajanja završnog saopštenja.
Putin, Kinezi, Asad i Tramp nisu bili jedini teme, već konkretni problemi sa kojima se svetska politika danas suočava.
