Ukrajinski ambasador u Norveškoj Vjačeslav Jacjuk je tokom svoje posete arhipelagu Špicbergen, izjavio da Ukrajina „može postati arktički igrač“. On je istakao da u ovom trenutku Ukrajina nije uključena u arktičke aktivnosti, ali da se stvari mogu promeniti.
Prema njegovim rečima, jedan od ciljeva njegove posete arhipelagu je bio da se potvrdi namera Ukrajine da aktivizira saradnju sa Norveškom, upravo u vezi sa arktičkim pitanjima.
Ovo nije prvi put da Kijev izražava želju da učestvuje u razvoju Arktika. U novembru 2017. godine, premijer Ukrajine Vlodimir Grojsman je tokom svoje posete Kanadi rekao da Kijev može da sarađuje sa Otavom na razvoju Arktika.
Međutim, ruski političari i eksperti smatraju da su trenutno male šanse da Kijev takve planove i ostvari.
Specijalni predstavnik predsednika Rusije za međunarodnu saradnju na Arktiku i Antarktiku, Artur Čilingarov, objasnio je da Ukrajina neće moći da počne da razvija Arktik, zbog nedovoljnih tehničkih mogućnosti. Prema njegovim rečima, Ukrajinci su ranije imali dobru avijaciju na Arktiku. Ukrajina je proizvodila avione An-74, An-2, An-30 i oni su dobro leteli. Imala je i vlastitu avio-industriju, koja se koristila na Arktiku. Međutim, sada više ne postoji mogućnost da se Ukrajina vrati na Arktik.
U Moskvi podsećaju da je „punopravni učesnik rada na Arktiku — Arktički savet, odnosno zemlje koje se graniče sa Arktikom, dok druge države mogu biti samo posmatrači“.
Rusija je najveća arktička država — od 38.000 kilometara granice arktičke obale, čak 22.000 kilometara pripadaju Rusiji, a, pored nje, arktičke obale pripadaju i zemljama severne Evrope, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.
Ruski eksperti su saglasni u oceni da Kijev nema ni potencijala, ni tehničkih, ni finansijskih sredstava sa kojima bi mogao da učestvuje u razvoju Arktika. Uostalom, devedesetih godina je i Rusija zapostavila Arktik, upravo zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Eksperti navode da ekonomski problemi ne dozvoljavaju Kijevu da se bavi čak ni sopstvenom teritorijom, a kamoli Arktikom.
„Znate kako se kaže, ako nešto zaista želite, možete odleteti i u svemir. Mislim da Ukrajina čak ima svemirski program, ali to skoro ne utiče na ono što zemlja realno realizuje. Izjave tipa da će postati ’arktički igrač‘ graniče se sa naučno fantastikom. Oni obično dolaze u neku zemlju i počinju da izgovaraju tekstove koji su u skladu sa realnostima te zemlje, ali u ovom slučaju to nema nikakve veze sa Ukrajinom. Očigledno, ovde se ne radi o zahtevima za razvoj ’šelfa‘ negde u arktičkoj zoni“, kaže za Sputnjik ruski politikolog Aleksandr Dudčak.
Prema njegovim rečima, Ukrajina bi mogla da učestvuje u nekim arktičkim projektima, ali samo u saradnji sa Rusijom.
„Ukrajina je imala dobar tehnički potencijal i mogla bi biti učesnik u programima, ali u kooperaciji sa Ruskom Federacijom. A kada je reč o Špicbergenu i Norveškoj, to se verovatno tiče prava ukrajinskih radnika na rad na ovom ostrvu. Uostalom, ako celu ovu priču sagledamo realno, onda će to verovatno biti ograničeno na ponudu radne snage. Moguće je stvaranje komponenti za nešto, iako su ovo tržište već čvrsto zauzeli ozbiljniji igrači“, kaže Dudčak.
Arhipelag Svalbard ili Špicbergen u Arktičkom okeanu, koji je posetio ukrajinski ambasador Ukrajine, pripada Norveškoj, a ima poseban pravni status, koji je uspostavljen još 1920. godine. Norveški Parlament je potom, 1947. godine, usvojio Rezoluciju, prema kojoj Sovjetski savez ima posebne ekonomske interese u arhipelagu. Rusija, kao naslednica Sovjetskog Saveza, ima ista prava.
U sovjetsko doba postojala su tri sovjetska naselja za radnike, od kojih jedno trenutno radi — Barencburg, drugo po veličini naselje arhipelaga, nakon norveškog naselja Longjir, gde živi nešto više od dve hiljade ljudi.
Rusi mogu da posete Svalbard bez viza, što je, recimo, tadašnjem ruskom zameniku premijera Dmitriju Rogozinu omogućilo da poseti ostrvo, iako se nalazi na norveškoj listi sankcija. Posle protesta zvaničnog Osla, ruske vlasti su podsetile Norvežane na poseban status ostrva.
Arktička oblast je, od sredine 20. veka, od ključnog geopolitičkog značaja, a u regionu su otkrivene i velike rezerve ugljovodonika, pa pitanje kontrole nad resursima postaje ključno. U polarnom krugu krije se 13 odsto svetske neotkrivene nafte, kao i 30 odsto neotkrivenog gasa.
Tu su i obilne količine urana, retkih minerala, zlata, dijamanata, ali i milioni kvadratnih kilometara neotkrivenih resursa.
Ekonomski značaj Arktika sve je veći, a posebno nakon što su države širom sveta počele da shvataju potencijal pomorskog saobraćaja kroz tu regiju.
Ruski predsednik Vladimir Putin je ranije rekao da je razvoj Arktika i Severnog morskog puta jedan od najvažnijih zadataka za Rusiju. On je naredio da se do 2024. godine poveća teretni promet duž Severnog morskog puta i do 80 miliona tona godišnje.
