Istoričari i eksperti su konstatovali da je raspad SFRJ, koji se u velikoj meri poklopio sa raspadom SSSR-a, postao jedna od glavnih političkih katastrofa krajem 20. veka, menjajući „lice“ Balkanskog poluostrva i sudbinu mnogih drugih zemalja centralne i istočne Evrope.
Ruski ekspert Katarina Entina osvrnula se na pitanje kako je sudbina Rusije, kao tradicionalnog igrača na Balkanu, trenutno povezana sa balkanskim regionom i šta je čeka u bliskoj budućnosti.
„Iako naše odnosi objedinjuju vekovi, spoljna politika Rusije i Srbije umnogome se zasniva na posledicama raspada Jugoslavije. Od početka dvehiljaditih godina oslanjali smo se na pragmatičan apolitičan razvoj odnosa sa Balkanom i sprovodili smo politiku situacionih reakcija. Međutim, danas je isključivo pragmatični pristup iscrpljen i mi moramo da odredimo kakav je ruski interes na Balkanu“, rekla je Entina.
Ovde se, prema njenim rečima, ne radi samo o bilateralnim odnosima, već i o geopolitičkoj igri. S jedne strane, Kina gradi svoje prisustvo na Balkanu, a s druge strane su se Velika Britanija i Sjedinjene Države vratile ostvarivanju nacionalnih interesa, što povećava konfliktni potencijal regiona u celini.
Iako, kako je rekla, Moskva ne može da formuliše svoje interese, „naši zapadni partneri vide jačanje opasnosti“.
„Hteli mi to ili ne, moraćemo da damo odgovor na pitanje šta mi želimo u regionu i moramo se uključiti u procese koji su započeli nakon raspada Jugoslavije“, smatra Entina.
Ruski ekspert Georgij Engelhart skrenuo je pažnju na činjenicu da su Jugoslavija i Srbija, SSSR i Rusija različite zemlje. Prema njegovim rečima, neizbežan tok istorije doveo je do toga da su se poslovni, stabilni i pozitivni odnosi Rusije razvili samo sa Srbijom i Republikom Srpskom.
„Na razvoj odnosa sa Rusijom orijentisala se samo jedna prestonica. Trenutni razvoj, tj. maksimalno ograničenje ruskog prisustva u regionu nije inicijativa balkanskih zemalja, već spoljni uticaj sa Zapada. Stoga, uprkos situacionoj prirodi ruske politike na Balkanu, ona će uskoro morati da zauzme čvršću poziciju. S obzirom na nejedinstvo regiona, koje se pojavilo nakon raspada zemlje koja je postojala više od 70 godina, to neće biti lako, ali to je priroda ovog izazova“, rekao je ruski ekspert.
Najveći deo diskusije u Klubu „Valdaj“ bio je posvećen predstavljanju prve knjige na ruskom jeziku poslednjeg predsednika Jugoslavije dr Borisava Jovića — „Izgubljeni vek: srpska pozicija u raspadu Jugoslavije“.
Jović je rekao da je istina o srpskom narodu putem svetske propagande decenijama lažno prikazivana i da je bilo potrebno da prođe četvrt veka da se pojavi knjiga koja upoznaje svet sa tim ko je stvarno odgovoran za rasturanje Jugoslavije.
Korene za raspad Jugoslavije Jović nalazi u godinama pre Drugog svetskog rata i antisrpskoj politici Josipa Broza Tita. Kako je rekao, čitavih pola veka Tito je bio apsolutni vladar Jugoslavije, a služio se „svim mogućim, pa i politički grubim sredstvima da ostvari zacrtane ciljeve“.
„Pokazalo se da su dva glavna cilja — rasturanje Jugoslavije kao veštačke tvorevine na više nacionalnih država i obespravljivanje srpskog naroda — postavljena davno, još 1928. godine, na četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu i da je na njihovom ostvarenju rađeno sistematski i dugo…“, naveo je Jović.
Nastavak je predstavljalo Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu 1943, a odlukom o podeli Jugoslavije na šest federalnih jedinica, donetom prvim Ustavom 1946. godine, „srpski narod je rasparčan“.
U Ustav iz 1974. ugrađene su, kako je rekao, dve ključne odluke koje su vodile ka rasturanju Jugoslavije i građanskom ratu. Prvo, izigrano je pravo naroda na samoopredeljenje, tako što je zamenjeno pravom republika na otcepljenje, čime je stvoren konflikt u republikama sa više naroda koje su odlučile da izađu iz Jugoslavije, bez saglasnosti svih naroda koji u njima žive, što je izazvalo međunacionalne sukobe i građanski rat u Hrvatskoj i BiH.
Drugo, saveznoj državi je oduzeto pravo da odbrani svoje ustavno postojanje od prekršilaca Ustava.
„Iz navedenog je sasvim jasno da su tvorci Ustava, Tito i Kardelj, odgovorni ne samo za raspad Jugoslavije, nego i građanski rat koji je takav Ustav prouzrokovao“, podvukao je Jović.
On je istakao da se Jugoslavija nije raspala sve dok je bila korisna velikim silama kao tampon zona između dva velika vojna saveza, a kad je jedan od njih likvidiran, njen kraj je bio neminovan.
Srpski pesnik i akademik Matija Bećković je rekao da Borisav Jović ne pita da li su Srbi izgubili vek ni da li će izgubiti vek, već gledajući istini u oči konstatuje i objašnjava kako su Srbi izgubili vek.
„Jović ne optužuje poraženu stranu u Drugom svetskom ratu, kako je to već uvedeno u običaj, nego pobedničku Komunističku partiju za sve ono što je činila u miru. To je partija kojoj je i sâm pripadao i utoliko je ono što je napisao verodostojnije i važnije za ozdravljenje i sudbinu Srbije“, rekao je Bećković, napominjući da tu nije mogao biti zaobiđen „neprikosnoveni delegat Komiterne i najveći sin svih naših naroda i narodnosti“.
On je podsetio na reči Slobodana Jovanovića, koji je napisao da se nikada u viševekovnoj istoriji Srba nije desilo da neko u svojoj pedesetoj godini dođe u Srbiju, da niko ne zna ko je ni odakle je, a da njome zavlada do smrti, suverenije nego što je njome iko ikada vladao.
„Uzmimo da je istina sve što se govorilo i učilo o njegovoj genijalnosti i zapitajmo se kakve bi veze ta genijalnost mogla imati sa Srbijom i Srbima. Kako je bilo moguće da Tesla bude Hrvat, a Tito Srbin. I to veći od Svetog Save i Njegoša“, rekao je srpski akademik.
Bećković je kao jedan od najčešće navođenih dokaza o njegovoj veličini naveo primer sahrane kojoj je prisustvovao, kako je rekao, sijaset državnika sveta, a na koju je predsednik Amerike poslao svoju ožalošćenu majku.
„Ostalo je nejasno da li se svet opraštao s njim ili sa projektom, da ne kažemo šifrom koju je predstavljao, majstorski sprovodio i ostvarivao. Kao da su svi došli da se sa tom šifrom oproste znajući šta će uslediti kasnije, a nemajući nikog drugog kojim bi ga zamenili. Druga šifra se još traži, ali za Srbiju izgleda još važi ona stara koju je on oličavao i primenio bolje od ikog pre njega“, rekao je Bećković.
Tito je bio, naveo je Bećković, neprijateljski vojnik koji je vladao Srbijom. Takvog primera, istakao je, nema ni u jednoj istoriji nekog drugog naroda.
Bećković je dodao da je nedavno „Zidojče cajtung“ objavio da je Tito jedan od najvećih masovnih ubica 20. veka, a na tu ocenu reagovano je jedino u Srbiji, u kojoj je on „pobio u miru više nego nacisti u ratu“, iako su samo za Srbe uveli kvotu sto za jednog.
„Kao što pod bolesnikom koji dugo boluje sve istrune, pa se posle smrti bacaju i njegov krevet i postelja, tako je ispod Broza istrunula Jugoslavija“, rekao je Bećković.
Ambasador Srbije u Rusiji dr Slavenko Terzić rekao je da je Borisav Jović objektivno i korektno pokazao da je nacionalna politika Komunističke partije Jugoslavije bila u suštini produžetak balkanske nacionalne politike Austrougarske.
Istakao je da u ruskoj javnosti još uvek postoji u priličnoj meri idealizovana predstava o Titu i njegovom vremenu, što pored ostalog govori i činjenica da (u Moskvi) postoji Trg Josipa Broza Tita, a ne postoji nijedna ulica ili trg koji bi nosili neko srpsko ime.
Kada su u pitanju savremeni odnosi dveju zemalja, Terzić je istakao značaj bliskih političkih odnosa i naročito podvukao zahvalnost Srbije Ruskoj Federaciji i Ministrastvu spoljnih poslova RF na podršci u očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, pre svega po pitanju Kosova i Metohije.
