„Američka spoljna politika u poslednjih 20 godina može se opisati kao katastrofalna, arogantna i ubilačka“, smatra autor članka, bivši specijalni pomoćnik predsednika Ronalda Regana Dag Bandov.
Prema njegovim rečima, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, Vašington je bio neobično vojno aktivan: izvršio je vojne intervencije u dvema zemljama, bombardovao nekoliko država, slao bespilotne letelice, raspoređivao snage za specijalne operacije, uvodio sankcije državama. Međutim, opasnost od islamskog nasilja i terorizma samo se povećavala.
Prema rečima autora, rat sa Iranom se sada čini „zastrašujuće mogućim“. Američki saveznici sve više zavise od toga. Rusija i SAD su u neprijateljskim odnosima, Vašington i Peking su na putu ka sukobu i to ne samo kada je reč o trgovinskim pitanjima. Međutim, američka administracija je očigledno ubeđena da sličnim potezima može da postigne različite rezultate.
„Ovo je najbolja definicija ludila“, istakao je Dag Bandov.
Uprkos ponekad provokativnoj i uvredljivoj retorici, predsednik SAD Donald Tramp nije se mnogo udaljio od politike svojih prethodnika. Na primer, američke snage su i dalje raspoređene u Avganistanu i Siriji. Štaviše, Trampova administracija je povećala broj vojnika i vojne tehnike u Evropi. Pored toga, Vašington je pooštrio ekonomske sankcije protiv Kube, Irana, Severne Koreje i Rusije, a protiv nekih novih zemalja, poput Venecuele, uvedene su restriktivne mere.
Spoljna politika SAD pati od sistematskih nedostataka, koje je najbolje definisala 1998. godine bivša američka ambasadorka pri UN Medlin Olbrajt.
„Ako moramo da upotrebimo silu, to je zato što smo mi Amerika, mi smo nacija, bez koje je nemoguće. Gledamo u budućnost dalje od drugih zemalja“, rekla je tada Olbrajtova.
Prema rečima Bandova, reč je o, pre svega, prekomernom ponosu. Osim toga, on smatra da njene reči nisu tačne, jer su američki zvaničnici retko bili spremni za događaje koji su se odvijali za nedelju ili mesec dana kasnije, a kamoli za godinu dana. Vašington je u svojim odnosima sa drugim zemljama donosio loše odluke češće nego što je trebalo.
Jer Amerika se svojevremeno uključila u Korejski rat i jedva je uspela da postigne podnošljiv rezultat. Džonsonova administracija je Vijetnamu dala previše važnosti. Decenijama je Vašington glupo odbijao da se bavi Kinom. Diktatori koje je Amerika podržavala na Kubi, u Nikaragvi, Iranu i drugim zemljama neslavno su završili. Ekonomski embargo protiv Kube, koji je još uvek na snazi, pretvorio je Fidela Kastra u nacionalnog heroja u celom svetu. Vašington je dva puta bio blizu nuklearnog rata sa Moskvom: tokom Karipske krize 1962. godine i 20 godina kasnije, tokom vojnih vežbi u Evropi.
Kako Bandov ističe, najveći neuspeh američke spoljne politike verovatno je ignorisanje neizbežnih posledica vojnih intervencija u drugim zemljama. Amerikanci nikada neće pasivno posmatrati kako druga država bombarduje, napada i okupira teritoriju njihove zemlje, ili kako se meša u njihov politički sistem. Čak i da brojno budu u manjini, oni će odoleti, smatra Dag Bandou. Međutim, Vašington sâm pribegava takvim akcijama, ne razmišljajući o posledicama. Otuda i porast terorizma protiv SAD, uveren je on.
„Terorizam, ma koliko on bio strašan, postao je omiljeno oružje slabijih zemalja protiv intervencija od strane industrijskih zemalja sveta“, smatra autor članka.
Nakon terorističkih napada 11. septembra, akcije SAD su bile izuzetno kontraproduktivne. Umesto da minimizira neprijateljstva, Vašington je usvojio politiku koja je podrazumevala nove ratove, veći broj civilnih žrtava, a to je garantovalo nove neprijatelje, još izraženija radikalna osećanja, što je dovelo do širenja terorizma. Povratna reakcija se svuda primećuje. Jedan od primera je formiranje „Islamske države“, koja je izazvala haos širom Bliskog istoka, zaključuje autor članka.
