Baranov je ovih dana bio gost Beograda gde je učestvovao na međunarodnom naučnom skupu „Geopolitički i bezbednosni izazovi u Jugoistočnoj Evropi“, u organizaciji Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost univerziteta „Union — Nikola Tesla“. U tom svetlu analizira i aktuelnu situaciju na Kosmetu.
— Kosovo i Metohija je neodvojivi deo Srbije a na njegovoj teritoriji privremeno postoji nezakoniti režim, pri čemu sa značajnim elementima okupacije NATO-a. Srbija ima pravo da tamo uspostavi ustavni poredak, ali teško da će to raditi koristeći vojne resurse zato što bi to izazvalo oštro protivljenje SAD i NATO. Ipak, sasvim može da uz pomoć Rusije i Kine iskoristi međunarodne mogućnosti da bi osudila mešanje NATO-a, a ako je moguće i da blokira finansijsku i kulturnu pomoć kosovskom režimu. Važno je i ako se nastave pregovori između Beograda i Prištine da posrednici treba da budu nepristrane strane, ne samo neka zapadnoevropska zemlja nego i Rusija koja je uvek štitila srpske interese.
Autor ste knjige „Kriza slabih država na temi Jugoslavije i Ukrajine“. Zašto baš takva paralela?
— Obe zemlje imaju složen etnički, jezički i verski sastav, komplikovanu istoriju. Međutim, te protivrečnosti Zapad tumači kao argument u prilog razbijanju Jugoslavije, ponižavanju pravoslavne komponente te zemlje, a u drugom slučaju je Zapad na strani jedinstva Ukrajine, pri čemu zagovara strogo unitaristički projekat.
Koje su šire posledice raspada Jugoslavije?
— To je devedesetih godina bila prva zemlja na kojoj su cinično i hladnokrvno razrađivani mehanizmi rasparčavanja suverene države. Ona je bila svojevrsna laboratorija za to šta se može raditi u doba globalizacije sa nepodobnim zemljama i narodima.
Šta je iz tog iskustva Zapad kasnije iskoristio u drugim krizama, recimo u Ukrajini?
— To je, pre svega, stvaranje konflikta niskog intenziteta. Radi se o hibridnom ratu koji ne prerasta u otvoreni rat, a vodi se putem ekonomskih sankcija, kroz informativni rat na internetu, diskreditovanjem protivnika i slično. Drugo, to je formiranje tzv. sivih zona. Slučaj Kosova je veoma karakterističan: stvaraju se zone u kojima deluju i rade narko-trgovci, trgovci ljudskim organima, nelegalni migranti koji se specijalno dopremaju iz nekih drugih krajeva sveta. Nešto slično se sada dešava u Ukrajini. Recimo, u oblastima blizu Donbasa i Krima smišljeno se raspoređuju teroristi tzv. Islamske države i drugih islamističkih struktura koji se dovode iz svih zemalja Bliskog istoka. I to se čini uz znanje legalnih vlasti Ukrajine.
Sličnost je i prisustvo stranih plaćenika…
— Da, to je faktički neobjavljeni rat. Ukrajina je pretvorena u zagnojenu ranu koja nikad ne treba da zaceli. Kako je to zamislio NATO i Zapad, to treba da bude rana koja će stalno postojati blizu Rusije, 40 miliona ljudi, ogromna teritorija koja će biti krvava prepreka između Zapada i Rusije i sprečiti da Rusija vrši bilo kakav uticaj na Evropu.
Postoji li paralela i na planu verskih razlika?
— Apsolutno. U Ukrajini postoje katolici, unijati i samozvana ukrajinska pravoslavna crkva kako bi se razbilo ukrajinsko pravoslavlje. U suštini se radi o korišćenju religije kao instrumenta za konsolidaciju prozapadne vlasti — i opet kao u Jugoslaviji.
Kako danas vidite raspad Jugoslavije, ali i pokušaje da se drugde primene slične metode koje su tada korišćene?
— Raspad Jugoslavije je bio u velikoj meri isprovociran decentralizovanim i etničkim modelom federacije. Ali Zapad je veštački koristio te faktore. Prvo, to je sama ideja da međunarodna zajednica ima pravo da diktira suverenoj državi šta da radi na svojoj teritoriji. Drugo, to je potpuno negiranje bilo kakvih normi međunarodnog prava po principu da će biti onako kako hoće jedina supersila. I treće, to je primena vojnih mehanizama za eskalaciju konflikta čiji je zadatak da se dopunjuju sa unutrašnjim separatizmom i terorizmom. Na primer, jasno je da tvz. OVK ne bi imala uspeha 1998-99. godine da nije bilo intenzivnog bombardovanja Jugoslavije, pritom bez saglasnosti UN. Zaključak je da Rusija, Kina i druge relativno nezavisne države treba da se doslednom pozicijom suprotstave takvom diktatu.
Ukrajina je dobila novog predsednika. Može li Zelenski da prevaziđe konfrontaciju s Rusijom?
— Zelenski nije u stanju da razreši taj konflikt, nije dovoljno stručan, njegov tim se tek formira. Druga je stvar što će on pokušavati da postepeno sprovodi deeskalaciju konflikta, makar na rečima, kako bi ispunio predizborno obećanje. Možda će pokušati da povede pregovore s Rusijom.
A hoće li SAD dozvoliti Zelenskom da sredi odnose sa Rusijom?
— Verovatno neće. To što je novi američki ambasador u Kijevu postao čovek koji je otvoreno organizovao i naoružavao dobrovoljačke bataljone mnogo govori o tome da SAD zasad nisu opredeljene za mirno rešavanje tog konflikta. Njih pre svega interesuje da konflikt u Ukrajini traje večito i da se vaspitava nova generacija omladine koja će žestoko mrzeti Rusiju i sve što je rusko i postati nešto slično Hrvatima i kosovskim Albancima u odnosu na Srbe.
