Turska je, kako je rekao, poslednja luka u koju će se, kada im je teško, skloniti brojna njena braća od Balkana do Kavkaza, od Turkestana do Afrike.
I ništa tu nije sporno. I do sada su muslimani izbegli iz raznih ratom zahvaćenih država tražili utočište u ekonomski snažnoj islamskoj državi. Ili onda kada su, na primer po raspadu Osmanskog carstva, između dva rata, napuštali Jugoslaviju u potrazi za boljom budućnošću među braćom po veri, navikama, tradiciji. Prema podacima vlasti FNRJ, u Turskoj je 1949. bilo 450.000 muslimana koji su došli sa jugoslovenskih prostora. Iseljenički talas je naglo opao tek 1966. godine, a prema podacima turskog popisa stanovništva iz 1965, u tom trenutku je registrovano 240.000 imigranata jugoslovenskog porekla.
Zašto bi se, međutim, danas zbog Turske ljuljao i Balkan, odnosno posebno apostrofirana Bosna i Hercegovina? I zašto Erdogan onima koji, kako kaže, prete Turskoj, poručuje da se upoznaju sa njenom istorijom?
„Oni koji prete da ne smemo preći zapadno od Bosfora, neka najpre nauče istoriju ove zemlje“, rekao je Erdogan. Ili je na pretnju odgovorio pretnjom, podsećanjem dokle je sve Turska sezala.
Za islamologa i diplomatu Darka Tanaskovića, koji je svojevremeno bio naš ambasador u Turskoj, reč je o izjavi koja je potpuno u Erdoganovom maniru i ne bi trebalo više ikoga da iznenadi.
On za Sputnjik napominje da ovakvu izjavu objašnjava nekoliko bitnih momenata, a jedan od njih je to što se Turska nalazi pred značajnim lokalnim izborima. Prilikom nedavnog boravka u Turskoj, slušajući Erdoganov govor u Trabzonu, uverio se, kaže, kako on u tim predizbornim govorima kombinuje tu retoriku koja je sada izazvala pažnju sa pitanjima koja se odnose na unutrašnju političku i ekonomsku scenu.
„Erdogan je veoma dosledan političar u pogledu njegove neoosmanističke i islamističke vizije koja podrazumeva da bi Turska, s jedne strane, ponovo trebalo da bude moćna država koja će razgovarati ravnopravno sa ostalim centrima svetske moći, a sa druge strane da bude islamska država sa izraženim islamskim karakterom i društva i državnih institucija, a onda i spoljne politike. U tom smislu Erdogan želi da Turska bude i neka vrsta zaštitnice svih muslimana u svetu, pogotovo sada kada se vidi da je taj muslimanski svet veoma podeljen po mnogim linijama unutrašnjeg sukobljavanja“, kaže Tanasković.
On dodaje da to nije realno, kao što to nije bilo moguće ni onda kada je poslednji put pred opasnošću propasti Osmanskog carstva obnovljena ideja o halifatu gde je osmanski sultan bio halifa za sve muslimane. Ali to je, kako dodaje, konstanta spoljnopolitičkog nastupanja i retorike Turske, uključujući i najnoviju Erdoganovu izjavu.
Tanasković napominje da je bilo zanimljivo pratiti koliko je veliku pažnju, reklo bi se i neprimirenu, Erdogan posvetio zločinu nad muslimanima na Novom Zelandu, gde nije stradao nijedan turski državljanin.
„Ne postoje realne šanse da Turska bude šampion islama u svetu, pogotovo i s obzirom na duboke razlike među muslimanima, a i njen kapacitet, ali je to takođe jedan kontinuitet u Erdoganovom nastupanju“, zaključio je sagovornik Sputnjika.
Kada je reč o Balkanu, odnosno bivšoj osmanskoj provinciji Rumeliji — kako su je Turci zvali — on je, po mišljenju Tanaskovića, područje od prioritetnog značaja u sklopu doktrine neoosmanizma. A ta doktrina je, kako napominje, u suštini ekspanzionistička, s tim što se ta ekspanzija ostvaruje na način koji je moguć u datom trenutku.
To nije kao u 14. ili u 15. veku, napominje naš poznati islamolog, ali i dodaje da postoji konstanta prema kojoj Turska smatra da joj pripada legitimno pravo da bude značajna država, ne samo na azijskom nego i na evropskom kontinentu.
„Ova Erdoganova reminiscencija na to da oni koji ne shvataju da se Turska može legitimno širiti i preko Bosfora u stvari se najvećim delom odnosi na završetak Prvog svetskog rata kada je Osmansko carstvo propalo. Tada je Kemal Ataturk, zahvaljujući pogrešnim koracima nekih zapadnih sila, pre svega Engleske, koje su gurnule Grčku u avanturu na azijskom kontinentu, uspeo da spase Tursku i da je zadrži i na evropskom kontinentu, znači s ove strane Bosfora. Problem je u tome što bi izgleda neki voleli da vide novi Bosfor na Drini, ili preko Drine“, ukazuje Tanasković.
Sigurno je da je to konstanta turske politike, a koliko se sve to može realizovati, drugo je pitanje, ističe sagovornik Sputnjika.
Po oceni profesora Fakulteta političkih nauka Nenada Kecmanovića, Erdoganove pretnje treba ozbiljno shvatiti.
„Neoosmanski pohod na dvorište EU već je odavno u toku i odvija se političkim, ekonomskim i kulturnim oružjem na području turkofilnih islamskih enklava kao što su, nama najbliže, Raška i deo BiH. Erdogan može da računa i na mase turskih gastarbajtera nekoliko generacija u zemljama EU. Dodajte tome još veći broj sledbenika islama poreklom sa Bliskog istoka i da se Erdogan sve više predstavlja kao panislamski lider, onda njegove pretnje i nisu baš sasvim neozbiljne“, upozorava sagovornik Sputnjika.
A na pitanje šta to ljulja Tursku što bi moglo da zaljulja i BiH, on podseća da se Erdogan, nakon neuspelog puča za koji sumnjiči SAD, okrenuo vojnoj i ekonomskoj saradnji sa Rusijom, koju zapad vidi kao maligni ruski uticaj.
SAD su pogotovo nabavku ruskog protivraketnog sistema doživele kao provokaciju i Erdoganu nedavno uputile ultimatum da obustavi njegovu nabavku, na šta je turski predsednik lakonski odgovorio da je taj posao već završen, podseća Kecmanović. Sada, kako dodaje, može da očekuje kontramere u vidu naoružavanja kurdskih pobunjenika koji su rak-rana stabilnosti turske države“, objašnjava profeor FPN-a.
On dodaje da se možda radi samo o preventivnoj reakciji Erdogana, ali da remetilački kapacitet Turske da poljulja Bliski istok ne treba potcenjivati jer se radi o vrlo ranjivom regionu u kome Erdogan inače konkuriše saudijskom dvoru za lidersku poziciju.
„A kada se radi o BiH, bošnjački narod bi veoma emotivno reagovao jer, kako je rekao bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić, ’Turska je bošnjačka matica‘, i oni je sasvim osnovano tako i doživljavaju. Bošnjačka politička elita bi se, međutim, našla u raskoraku između SAD, odnosno NATO-a — od kojih očekuje nametanje unitarne BiH Srbima i Hrvatima — i s druge strane Ankare, gde stoluje veliki porodični prijatelj Bakira Izetbegovića“, ocenio je Kecmanović.
