U okolini Niša, 7. novembra 1944. godine kretao se konvoj sovjetske vojne tehnike i vozila 6. Gardijskog artiljerijskog korpusa, dela 37. Armije. Kolona vozila se polako pela u planine, kada se nad konvojem začula paljba.
Šta se zapravo desilo tog dana? Nažalost, malo je pisanih izvora, pa ćemo pokušati da rekonstruišemo tok događaja na osnovu uspomena kapetana Koldunova, komandanta avio-puka, koji je posle rata ovenčan titulom glavnog maršala avijacije i duplim ordenom Narodnog heroja SSSR-a.
Vrhovni komandant bio je operativno obavešten o onome što se dogodilo. Svega četiri dana nakon nemilog događaja, zamenik načelnika Generalnog štaba general armije Antonov, podneo je Staljinu izveštaj o svemu što se dogodilo. Antonov je pozvao na razgovor američkog atašea, general majora Dina i zvanično mu je dao informacije sa terena.
„Ovim Vas obaveštavam da je u 12 sati i 50 minuta, 7. novembra između gradova Niš i Aleksinac sovjetski konvoj napala grupa od 27 američkih aviona lovaca tipa ’lajtning‘. Dežurna grupa sastavljena od devet sovjetskih lovaca poletela je sa aerodroma Niš, takođe je bila napadnuta u trenutku dok je postizala visinu, bez obzira što su avioni bili vidno obeleženi. Napad ’lajtninga‘ prestao je tek kada je vođa grupe sovjetskih lovaca kapetan Koldunov, rizikujući da bude oboren, leteo u susret vođi grupe američkih lovaca pokazujući mu oznake svog aviona. Napad američkih aviona je izazvao brojne sumnje, jer su sovjetske trupe blagovremeno javile saveznicima da su zauzele potez između gradova Aleksinac i Niš još 14-16. oktobra. Akcija američke avijacije nije bila unapred dogovorena sa Generalštabom Crvene armije, što takođe nije opravdano.“
U zvaničnom obaveštenju naglašeno je da je tokom napada poginulo 10 pripadnika Crvene armije, među kojima komandant 6. Gardijskog korupusa general Kotov. Takođe, uništeno je 20 vojnih vozila, koja su prevozili mobilijar. U vazdušnoj bici oborena su tri sovjetska aviona, poginula su dva pilota. General Antonov je insistirao da američki ataše general Din ove informacije dostavi predsedniku Komiteta načelnika štabova američke armije. Američki vojni izaslanik je u ime svoje vlade i vojne komande izrazio žaljenje povodom nemilog događaja. Takođe, on je odmah pokušao da svali krivicu na nedovoljno dobru koordinaciju među savezničkim vojskama. Po mišljenju generala Dina, ovakvi incidenti su mogli biti izbegnuti da su američki oficiri bili prisutni u sovjetskim štabovima na frontovima.
Međutim, prvi zamenik Generalštaba nije procenio da su reči Dina dovoljno ubedljive, imajući u vidu da su do tada američki saveznici upozoravali sovjetsku komandu o namerama da izvrše operaciju u određenoj oblasti. Ovaj napad je pak izvršen bez prethodne saglasnosti, a pri tome, sve se dogodilo u neposrednoj blizini zone delovanja sovjetske vojske. U trenutku kada je došlo do bombardovanja, Niš je već gotovo čitav mesec bio pod kontrolom Crvene armije.
Zahvaljujući uspomenama general-majora avijacije Smirnova, bivšeg komandanta 288. Lovačke avio-divizije, možemo doći do brojnih zaključaka u vezi sa onim što se dogodilo 7. novembra 1944. godine. Zajedno sa načelnikom štaba, potpukovnikom Kološinom, oni su detaljno pregledali mesto pada jednog od „lajtninga“ i našli kalem sa kartom koja je bila još u dobrom stanju. Crvenom linijom je bila označena maršruta leta od italijanskog grada Bari, gde se nalazila američka avio-baza, do ukrajinskog grada Poltava, gde su američki avioni koji su izvršili bombardovanje nemačkih jedinica imali servis pred povratni let.
Smirnov i Kološin su uočili da su dva jugoslovenska grada na toj karti bila posebno obeležena. Tako se obično radi onda kada se obeležava cilj.
Međutim, visoko rukovodstvo SSSR-a, uprkos brojnim dokazima, nije videlo ili nije htelo da vidi zlu nameru u postupku američke avijacije, već je sve što se dogodilo ocenilo kao tragičnu slučajnost i navigacionu grešku prihvativši verziju saveznika.
Iako nije isključeno da je Staljin znao da je to bila američka provokacija, koji su na taj način hteli da pokažu Sovjetima da je neophodno da njihovi oficiri budu prisutni u štabovima sovjetske vojske, on očigledno nije hteo skandal. Takođe, Staljin nije želeo da rizikuje isporuke aviona. Ne zaboravimo da je samo tokom 1944. godine, prema ugovoru o lend-lizu iz Amerike u SSSR stiglo čak 5887 aviona.
Ujedno sa sovjetskim insistiranjem da Amerikanci moraju striktno da se pridržavaju već postojećih dogovora o koordinisanju zajedničkog delovanja, Staljin je utvrdio novu, privremenu granicu, odnosno podelu teritorije. Na južnom krilu razgraničenje je išlo od Sarajeva na jug, kroz Prizren–Prilep, do južne granice tadašnje Jugoslavije i dalje na istok po severnoj granici Grčke do Crnog mora.
