Već 40 godina Amerika traži način kako da pobedi Iran. To joj nije pošlo za rukom ni tako što je nahuškala Sadama Huseina na tada mladu Islamsku Republiku, podstičući njegove megalomanske ambicije i uzrokujući desetogodišnji krvavi rat. Nije uspevalo ni drugim merama, političkom izolacijom i ekonomskim sankcijama.
San o svrgavanju režima u Iranu lagano se, tokom godina, pretvarao u opsesiju američkih političara. Zahvaljujući upornom odbijanju da se povinuje, Iran je postao najbolniji kamen u američkoj cipeli.
Za razliku od američkih administracija u prošlosti, ova aktuelna, čini se, zauzela je protiv Irana sistematičniji pristup. Prvo je početkom godine američki državni sekretar Majk Pompeo otišao na bliskoistočnu turneju kako bi ubedio američke saveznike u arapskom svetu da podrže Trampovu politiku prema Islamskoj Republici.
Potom je usledila konferencija u Varšavi. Međutim, prema ocenama analitičara, ta konferencija imala je u najmanju ruku ograničen uspeh. Upravo je EU doprinela da Varšavska konferencija ne uspe. Dominantne članice EU, Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanija odbile su da zauzmu proamerički antiiranski stav.
Zbog toga su i ciljevi konferencije morali da budu izmenjeni i da budu podignuti na viši nivo opštosti. Zbog toga su evropske zemlje i pristale da prisustvuju konferenciji, ali su poslale diplomate nižeg ranga, što je zbunilo organizatore i bilo na veliko zadovoljstvo Irana, ocenjuje izraelski novinar Ron Ben Jišaj.
„Međutim, SAD su doživele pravi šamar na samoj konferenciji, kada je EU odbila da povuče podršku nuklearnom sporazumu i kada je odbila da poništi ekonomski mehanizam koji je uveden kako bi se zaobišle američke ekonomske sankcije Iranu“, piše Ben Jišaj.
Iran je svega nekoliko dana po okončanju američkog pokušaja formiranja široke antiiranske koalicije imao priliku da odgovori na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Iranski ministar spoljnih poslova Mohamad Džavad Zarif održao je četrdesetominutni govor u kojem je izneo osnove pogleda Teherana na svetska zbivanja.
„Bila je to upečatljiva izvedba na tečnom i kolokvijalnom engleskom jeziku, koja je bila najposećenija prezentacija na Minhenskoj konferenciji, zbog svoje otvorenosti, drskosti i pravovremenosti“, ocenjuje novinar „Politika“ Dejvid Heršcenhorn. „Zarif je iskoristio tenzije u transatlantskim odnosima, nepredvidljive spoljnopolitičke odluke Donalda Trampa i generalno se igrao nervozom političara koji ne znaju kako da se nose sa nizom novih pretnji.“
Zarif je pobrao simpatije učesnika Minhenske konferencije parirajući moderatorki, glavnoj spoljnopolitičkoj novinarki Bi-Bi-Sija Lizi Duset, koja je na sve načine pokušala da optuži Iran za niz međunarodnih nepočinstava, ali je razgovoru dodao i kvalitet više, pozivajući EU da se više angažuje na održanju nuklearnog sporazuma.
„Evropa mora da bude voljna da se pokvasi ukoliko želi da pliva protiv opasne plime američkog unilateralizma“, naglasio je Zarif.
Evropska unija pokazala je u Varšavi da ne odustaje od svog stava da nuklearni sporazum sa Teheranom treba očuvati, a u Minhenu je Zarif njen stav iskoristio da je pozove da u svojim nastojanjima bude još čvršća. Štaviše, njegovo iznošenje podataka da iranska javnost sve slabije podržava sporazum može se tumačiti i kao pretnja da će Iran, ukoliko EU ne podrži sporazum dovoljno jako, morati da napusti sporazum pod pritiskom javnog mnjenja.
Ukoliko bi se tako nešto dogodilo, bio bi to ne samo debakl evropske politike prema Iranu, već i urušavanje kredibiliteta spoljne politike EU.
Sa druge strane, koliko će EU čvrsto stajati na svojim stavovima kada je u pitanju podrška nuklearnom sporazumu zavisi i od njenih odnosa sa SAD, odnosno od toga koliko će dugo moći da odoleva američkom pritisku.
U monolitnoj evropskoj politici već su se pojavile pukotine. Vlada Holandije optužila je Iran da je umešan u ubistvo dvojice iranskih opozicionih aktivista u toj evropskoj zemlji 2015. i 2017. godine, Danska je saopštila da je osujetila zaveru da se ubije jedan iranski opozicionar na njenom tlu prošle godine, a Francuska je objavila da sumnja da iza neuspelog napada na miting iranskih opozicionara nedaleko od Pariza prošle godine stoji Teheran, koji odbija umešanost u bilo koji od tih zločina.
Ranije ovog meseca Evropski savet izdao je pismeni zaključak u kojem se ističe zabrinutost zbog iranske uloge u Siriji, korišćenja raketa i „neprijateljskih aktivnosti koje je Iran sproveo na teritoriji nekoliko država-članica EU“.
Za sada, zvaničan evropski stav je da se te stvari ne mešaju sa nuklearnim sporazumom, ali pitanje je dokle će tako nešto trajati i u kojem trenutku će neki od navodnih ubistava, masakra ili nekog drugog zločina za koji je Iran optužen, biti iskorišćen kao povod za povlačenje EU iz sporazuma?
Niko ne zna koliko će EU biti imuna na američke pritiske povodom Irana, kaže Pavel Kandelj, naučni saradnik Evropskog instituta u okviru Ruske akademije nauka (RAN).
„Štaviše, EU do danas nije počela sa primenom onih mera koje su smislili kako bi zaobišli efekte američkih sankcija Iranu i realno ih nisu implementirali. Zato se može reći da se Evropa za sad samo teoretski suprotstavlja američkim sankcijama, a realno ništa ne čine“, naglašava on.
Iza evropskog insistiranja na nuklearnom dogovoru sa Iranom, prema njegovom mišljenju, stoje mnogo širi razlozi.
„Radi se o tome da se Evropa plaši da će u slučaju potpune blokade nuklearnog sporazuma doći do porasta regionalnih napetosti, što može da poveća šanse da dođe i do novog oružanog konflikta“, smatra Kandelj. „Da ne govorimo o tome da bi to pojačalo želje i namere drugih država da nabave nuklearno oružje i da rade na slabljenju kontrolnih mehanizama koji i tako već stoje na klimavim nogama. Zato EU insistira da ipak dođe do sprovođenja nuklearnog sporazuma.“
Koliko će EU biti istrajna u insistiranju da se nuklearni sporazum poštuje, zavisi od niza okolnosti, objašnjava Kandelj.
„Na primer, zavisi od toga koliko je verovatno da će EU uspeti da se dogovori sa SAD u smislu uzajamne trgovine, a to je pitanje daleko značajnije za EU, nego što Evropu brinu trgovinski odnosi sa Iranom.“
I prema rečima Karine Gevrogjan, stručnjaka za Bliski istok, prognoziranje razvoja odnosa EU i SAD u ovom trenutku je nemoguće.
„Jasno je samo da će se ova kriza na relaciji Brisel-Vašington sigurno produbljivati. Zato će svaka će država sama za sebe odlučivati i birati neku svoju paradigmu za rešenje, u zavisnosti od toga koliko toj određenoj evropskoj državi znače odnosi sa Iranom. Indikativna je u tom smislu Pompeova evropska turneja. Očigledno je da čak i države Istočne Evrope, koje ne raspolažu političkim potencijalom kao Nemačka ili Francuska, sada vrlo jasno stavljaju do znanja da će se truditi da brane svoje interese.“
Pored političkih i geostrateških, radi se i o zamršenim komercijalnim interesima između pojedinih zemalja EU i Irana, tako da će se zemlje, pored političkih, voditi i svojim ekonomskim interesima, zaključuje Gevrogjanova.
