Knjigu „Istorija ruske sajber-strategije“ Janik Arel je napisao još 2013. godine, odnosno pre predsedničkih izbora u Americi i raznih sumnji na „tajnu zaveru u korist kandidata Trampa“. U vreme kada je nastala knjiga, svetskoj javnosti je bilo malo šta poznato o ruskoj sajber-strategiji, geopolitičkim pristupima i vojnim principima, nije se mnogo znalo.
„O ruskoj sajber-strategiji malo šta se tada znalo, uglavnom se sve zasnivalo na pretpostavkama. Kako bi se popunio vakuum u raznim drugim oblastima, ruskim hakerima su počeli da pripisuju odgovornost za različite sajber-napade, koji su manje ili više bili izvršeni po nalogu iz Kremlja“, kaže Arel.
Kako bi se prepoznao autor sajber-napada, neophodna su tehnička sredstva, kao i ljudski resursi. Na pitanje da li su ruski hakeri krivi za sve ono za šta ih optužuju, Arel odgovara:
„Kako bi se ruskim hakerima pripisala odgovornost za sajber-napade, neophodno je uzeti u obzir tehničku dimenziju. Ipak, mislim da su sve optužbe najpre političkog karaktera. Rusima danas pripisuju ono što će sutra pripisati Kinezima. Jednostavno, potreban je imaginarni protivnik, kojeg kreiraju kako bi udružili snage u jednom ili drugom društvu, jer nema jačeg vezivnog tkiva od jasno definisanog neprijatelja“.
Neke grupe hakera ne rade samo po nalogu države u kojoj se nalaze već i za druge države ili jednostavno — za sebe. Janik Arel sajber-napade upoređuje sa piratstvom:
„Postoje grupe koje se suprotstavljaju državi u kojoj se nalaze, ponekad privremeno, samo zarad ličnog komfora. Postoje države koje dozvoljavaju takve delatnosti, ima hakera koji postaju pirati — oni rade za neku državu, ali mogu da rade i za sebe. U sajber-prostoru postoji specifičan vid piratstva, baš poput pravih morskih gusara“, zaključuje Arel.
